- КАД ИГРАЈУ КОЗАРИНИ ЈУГОВИЋИ
- У првом тиму наступају браћа Бунић, Бјелановић и Ђаковић
Годинама многи фудбалски стручњаци и истински фудбалски заљубљеници широм Баната истичу Козару као најбоље организован клуб. И не само то. Увек додају и да је великоселска Козара узоран клуб који карактерише другарство и пријатељство самих фудбалера, како на зеленом тепиху, тако и ван терена. Великоселска публика је увек стајала уз своје делије јер их познаје од малих ногу, а посебно када играју за свој клуб.
Поред ових одлика које красе Великоселце, оно што посебно чини тим као јак колектив је то да су у клубу од оснивања до данас играли заједно читаве плејаде браће и других чланова породице. Тако су у првој генерацији били чувенa браћа Миле и Бранко Шорак, браћа Гојко и Здравко Бјељац, браћа Душан, Стево и Раде Љубојевић. Миле Шорак и Гојко Бјељац су прве звезде и легенде клуба. У другој генерацији из 70. и 80. година тон игри Козаре давали су браћа Чедо и Драго Родић, Славко и Радомир Ступар, Гоја и Новица Родић, Илија и Милорад Грубор, Милан и Јовица Кнежевић, као и браћа Ђилас, Боснић, Пилиповић и Лабус. Када у екипи игра четворо или шесторо браће нема тима у Банату и Војводини који они нису могли победити. Поред знања, уносили су пожртвованост за сваку лопту, борбеност и друге одлике. Публика их је волела из срца. Крајем прошлог столећа и у првој деценији овог века истицали су се браћа Китановићи, Ћерани, Лакићи, Карановићи, Булајићи, Родићи, Лабуси, и Стојисављевићи. Кроз дугу историју клуба која траје седам деценија знали су да заједно играју стриц и синовац као Душан и Миле Овука. Многи синови фудбалера наставили су стопама својих очева, а то траје до данас.
Оно што карактерише „Козару“ данас је да у првом тиму наступа шесторо рођене браће. Годинама су првотимци Бојан и Милан Бунић. Бојан се одликује талентом, мирном игром и лепим дриблинзима. Голове постиже левицом из игре али и из слободних удараца. Млађи брат Милан Бунић Џо је миљеник играча и публике. Иако је слабије физичке конституције, у игри то надокнађује борбеношћу. Воли да диригује и дели правду. Увек се налази код прекида и хоће да шутира корнере и слободне ударце. Уз то, први је да штити на терену колеге од насртаја противничких играча. Због тога често протестује код судија.
Два рођена брата Бјелановића, Теодор и Давид као од брега одваљени, на терену настоје да противника надмудре знањем и техником. Теодор, ванредних физичких предиспозиција, своју снагу ретко показује на терену. Непогрешиви је извођач пенала. Голове даје и главом. Штета је што не игра више у средини терена јер поседује знање и таленат да се искаже у игри попут репрезентативца Матића. Млађи брат, који је био главни играч у подмлатку, због студија не игра стандарно. Оно што га краси је брзина покрета и може да игра на свакој позицији у клубу. Подједнако добро се сналази у улози левог и десног бека и оба крила, али и као центарфор. Тај таленат је данас редак. Он тек треба да се наметне и докаже својом игром. Од пре две године у тиму се полако устаљују браћа Ђаковићи. Невен је већ стандардан првотимац. Може добро да игра на позицији центархалфа, бека или на месту полутке. Зна главом после корнера да с лакоћом постигне гол. Брат Милан је достојна резерва Атлагићу, голману који већ две деценије носи дрес првотимца. Јесенас је Ђаковић бранио пола сезоне веома успешно.
Сви ови момци су вредни, паметни и школовани. Браћа Бјелановићи завршили су Економски факултет, Бојан Бунић Вишу економску школу, Милан Бунић Вишу медецинску школу, Невен Ђаковић средњу економску, а Милан Ђаковић је студент економије. Сви су запослени или студирају. То је оно што Великоселце издваја од других клубова.
Када браћа играју у једном тиму, они се на терену надмећу и међу собом ко је бољи. С друге стране, играју један за другог. Изгарају на терену. Ако један погреши, други иде да то исправи. А све то води томе да њихов клуб постиже све боље и боље резултате. То је тај братско – тимски дух!
Гледам редовно утакмице „Козаре“ и видим како момци играју један за другога. Дух пријатељства и заједништва не огледа се не само у игри, већ знају кад остваре значајну победу у некој дерби утакмици или коју они сматрају да је велика да полете један другом у загрљај. То чине колом загрљени у букету пред оданом публиком. И онда запевају своју песму „Тера звезда мјесеца“. Тако је било и у последњој јесенској утакмици када је цео стадион прихватио њихову победничку песму. И није чудо када гледаоци других клубова кажу „Козара“ је непобедива јер тамо играју ЈУГОВИЋИ!
