Када у неком месту споменете једно име оно становнике тог места асоцира на једну, евентуално две личности. Личности које су у једном дужем времену или чак у једном веку оставили видног трага у некој сфери живота.
Великоселчани радо причају и данас о наставнику Јоци Мартинову, познатом центархалфу „Козаре“ који је у село стигао 1955. године. Играо је пре тога фудбал за кикиндски ЖАК. Читаву деценију наставник Јоца учио је поред разних спортских игара ђаке и омладину села фолклорној народној игри. Усто свирао је и у тамбурашком оркестру КУД „Марија Бурсаћ“.
Пола века касније засијао је у Великом Селу још један Јоца. То је Јован Јоца Анушић, чувени леви бек „Козаре“. Почео је да игра у пионирима код Лалета Лабуса, затим у омладинцима ОФК „Кикинде“. За Први тим „Козаре“ играо је од 2004. године. Играо је сва места на левој страни терена: леви бек, леви халф и лево крило. Као фудбалер одликује се великом брзином и храбром игром. У памћењу му остаје утакмица „Козаре“ против новобечејског „Јединства“, када је као бонус играч дао гол и донео победу „Козари“. Играо је тада у тандему са Ђуком из Војвода Степе. Жељан надметања, последњих година провео је једну сезону у „Црвеној звезди“ из Руског Села и неколико сезона у „Слободи“. Једну пoлусезону био је у „Полету“, а сада наступа за тим „Клека“. Најбољу утакмицу на страни пружио је у сусрету „Црвене звезде“ и „Бегеја“. Најдражи су му били мечеви између „Козаре“ и „Слободе“. Када је на терену, њему је најважније надметање у игри.
Није било лако играти против матичног тима, против мојих другова. За мене на терену било је важно да покажем знање, фудбалску вештину, па нека победи тим који је бољи. Са поносом истичем, мој матични клуб је „Козара“. Она остаје заувек у срцу – каже поносно Јоца. Исто то сам често слушао и од његовог деде Јове Анушића, дугогодишњег навијача и функционера „Козаре“.
Јоца у селу игра лети на турнирима у малом фудбалу, одбојци, баскет кошарци, а и пропагатор је тениса.
Друга велика љубав Јоце Анушића је фолклор. У пионирима КУД „Марије Бурсаћ“ почео је да игра 1997. године код кореографа Млађе Зељковића. За само четири године заиграо је у првом саставу.
Фолклор као игра ме је привукла јер је у игри најбитнија координација покрета. Највише ме привалчи сама игра јер сам ја јако темпераментан човек. Има доста додирних тачака које везују спорт и фолклор – каже Јоца који је студирао на Факултету спорта и физичке културе где се учи посебно о покретима и координацији.
Сада Јоца преноси знање на млађе. Дечји ансамбл КУД „Марија Бурсаћ“ води од 2011. године, а руководилац првог ансамбла КУД „Извор“ из Накова је од јесени прошле године и истовремено помаже у раду првог великоселског фолклорног ансамбла. За само једну сезону Јоца је у Накову поставио на сцену игре из Крајишта, Лесковац, Црноречје и Циганску љубавну игру.
Фолклор ме привлачи зато што су игре разноврсне и траже од играча много знања, вештине и спремности да савладају разне врсте корака и темпа. Највише волим да играм Врањанску свиту и Крајиште. Оно што младе људе привлачи фолклору је пре свега дружење и познавање нових људи. Битно је и што игра развија одговорност младих која је данас преко потребна у животу. Када престанем да играм, фалиће ми и спорт и фолкор – каже Јоца Анушић.
Стопама старијег брата кренуо је и млађи Александар, матурант Економске школе. Резервни је голман „Слободе“ и играч првог ансамбла КУД „Марија Бурсаћ“ И Јоца и Александар имају пуну подршку својих. Све његове утакмице у селу редовно је пратио деда Јован, а често пута на трибинама у Новим Козарцима седела је и мајка Снежана.
