Кикиндски мајстори, који се баве старим занатима, више од 20 година имају проблема са продајом својих производа због појаве нових технологија, али и слабе куповне моћи грађана. Ипак, захваљујући својој упорности још увек су на тржишту, иако им услови често нису наклоњени. Бранислава Шево једина је корпарка у северном Банату. Након 30 година рада у администрацији, а потом и одласка из фирме као технолошки вишак, одлучила је да јој занат стар готово 200 година буде примарна делатност и једини извор прихода.
Срећна сам јер сам пронашла нешто у чему уживам. Имам радно време, нормално функционишем, као и остали једино што на посао не идем кроз град, већ ми је радионица у самом дворишту. У њој радим док се не уморим, до касних вечерњих сати – каже Бранислава Шево.
Бранислава Шево
За производњу предмета потребна је црвена врба, која се у пећи кува од осам до десет сати. Након тога, врба се љушти, односно скине се кора, потапа се у воду и сортира по дебљини. Тек тада је материјал припремљен за рад. Уложи се много труда, потребна су разна одрицања, али је купаца још увек мало.
Ја се надам да ће криза престати и да ће људи моћи боље да живе, а самим тим и ја. И надам се да ћу из овог посла отићи у заслужену пензију– додаје она.
Корпарство је један од најстаријих заната, развија се у Србији почетком 20. века у виду кућне радиности. Прављење корпи од прућа врбе присутно је и данас у многим крајевима наше земље. Као основна сировина у корпарству користи се црвена врба која има црвену кору и врло гипке гранчице. Расте у пропланцима и врбицима низијских шума. Њене се шибе употребљавају за прављење корпи. За резнице се користе штапићи врбе који брзо пуштају корење и воле влажно тло. Ови штапићи су пуни биљног хормона раста, па се због тога брзо укорењавају и имају брз прираст.
Данас се производи од прућа најчешће могу набавити на вашарима. Варирају од малих сувенира, преко све присутнијег намештаја од прућа до израде разних корпи за практичну употребу у домаћинству. Већ годинама уназад корпе на вашарима често купују наши гастарбајтери, па их носе и поклањају својим послодавцима и пријатељима у земљама широм Европе.
Нажалост, али нова технологија веома брзо је напредовала, каже Бранислава и додаје да тако представља највећу конкуренцију управо старим занатима:
Муштерије добијају готово идентичан производ често по нижим ценама и за доста краће време. Тако пролазе и многи други занати. Производи су квалитетнији и једноставно не могу са ценом да изађу на тржиште, али не могу да се пореде са оним који се само „штанцују“ у данашње време.
Међутим, упркос тешким временима, занатлије увек пронађу начин да опстану, тако да у Кикинди још увек послују и бербери, власуљари, кожухари, опанчари, ковачи, пинтери, као и многи други.
