- КАО ДА ЈЕ ЈУЧЕ БИЛО
- Присећање на безбрижне дане детињства, на догодовштине које се не заборављају, на другаре којих више нема…
Некадашњи ученици ОШ „Моша Пијаде” поново су заједно седели у ђачким клупама – пола века након што су окончали „малу матуру”. У приличном броју окупили су се у намери да један врели јунски дан проведу заједно. Прво су се обрели у учионици школског здања, а потом су, у вечерњим часовима, засели за кафански сто, како, уосталом, у таквим приликама и приличи. А за све лепо што се догађало најзаслужнији су организатори јубиларног сусрета Мирослав Кришан и Адела, некада Визи, а сада Петров.
Ова генерација заједно је од другог разреда, пристигавши са свих страна у тек подигнуто школско здање, које, иначе, од 1993. године носи име Светог Саве. Добродошлицу јој је пожелео актуелни директор Витомир Радак, подаривши јој мноштво лепих речи, уз констатацију да је, свакако, једна од најуспешнијих у историји ове образовне установе.
Дали сте, у више друштвених обаласти, мноштво истакнутих личности, чији су радни и стваралачки домети увелико превазишли регионалне оквире, на шта смо сви поносни – напоменуо је Радак, такође „Мошин” некадашњи, од слављеника нешто млађи, ђак – И сви сте, важније је од свега, израсли у вредне и честите породичне особе…
Прозивка некадашњих ученика – два разреда на српском и једног на мађарском језику, коју су обавиле разредне старешине Анђелка Косић, Смиља Јовановић и Ласло Керекеш, уз додатне сугестије професора Ирене Фодор Раца и асистенцију проф. др Јовице Тркуље, најбољег у генерацији, претворила се у вишечасовно представљање. Онда је уследило присећање на дане детињства, на време безбрижности, на необичне и шаљиве, па и непоновљиве, догодовштине које се не заборављају, на другаре којих више нема… Оне емотивније, у искреном приповедању о прошлости, о сопственом животопису и судбини у међувремену преминулих школараца вршњака, понеле су и емоције, па се некима суза отела контроли. Било је, између осталог, и прекора на рачун оних који нису дошли, а највероватније су могли. Ференц Тот, некадашњи елитни технолог у „Този”, памти последњи дан осмолетке. Па вели: „Као да је јуче било”. Верује да ће се на следећем окупљању појавити више другара из његовог разреда.
Дружење је, у опуштеној атмосфери, уз репрезентативну закуску, настављено и окончано у идиличном амбијенту терасе ресторана „Страјнић”, на ободу нашег града. Без музике, наравно, нема весеља, па су тамбураши за ову прилику госте додатно орасположили и срца им разгалили.
ЛИНА ЗА СВА ВРЕМЕНА
У Кикинду је, за ову прилику, стигла и Агнезија Кнор. Право из Хамбурга. Лина, то јој је надимак, остала је иста: бистра ума, на језику оштра и чиста, враголаста, енергична. До бескраја отворена и непосредна.
У Немачкој сам провела сав радни век, у њој стекла све што имам, удала се за Грка… Кикинда је, у односуна сав свет, на пиједесталу. То је мој завичај, у њему је највише другара из основне школе, због којих сам, само да их опет сретнем, превалила толико километара. Зато сам и љута на оне који неоправдано нису дошли на ово дружење. Добили су, у мом срцу, велики минус, али имају шансу да се, за наредно окупљање, верујем следећег лета, поправе – каже разговорљива Лина Кнор Костас, дама за сва времена, како веле њени вршњци.
