ШАНГАЈСКА ДОСТИГНУЋА БЕЗ ДРАМЕ
Чим је завршио Факултет техничких наука Никола Зивлак отишао је у Кину и успео. За непуних седам година колико је тамо, научио је за нас ни мало лак кинески језик, докторирао, постао универзитетски професор, отворио консалтинг компанију, оженио се… У најмногољуднијој земљи света, уз то препуној странаца који трагају за успехом, то је реткост, подвиг за дивљење и поштовање чак и за саме Кинезе.
Кажите нам, у најкраћем, када и због чега Вас је привукла мистика Истока, како сте отишли у Кину, како сте научили језик, докторирали, запослили се на факултету и основали властиту фирму, оженили Кинескињом…
Цела моја кинеска авантура започела је у септембру 2007. године. Наиме, децембра 2006, по завршетку мастер студија на Департману за индустријско инжењерство и менаџмент на Факултету техничких наука у Новом Саду, размишљао сам о својим плановима за будућност. Веома брзо сам нашао и посао у Новом Саду, и размишљао о томе да ли бих заиста желео да негде одем и наставим студије. Недуго затим, мој колега са студија и један од најбољих пријатеља Марко Љубичић сасвим случајно је налетео на оглас у дневним новинама, о стипендијама Владе НР Кине за последипломске студије. Мало смо разговарали и одлучили да се пријавимо. О Кини тада наравно нисам ништа знао, али сам дефинитивно имао неке позитивне емоције према овој великој земљи и на неки начин су ме привлачила та пространства и њихов, чинило ми се, другачији поглед на свет. Након што смо се пријавили за стипендију прошло је много месеци, ја сам радио у Новом Саду и све је било на месту. У току пролећа 2007. добио сам понуду за наставак студија у Холандији, а размишљао сам и да се пријавим за студије у Енглеској, међутим нисам био апсолутно сигуран да желим одлазак из Србије. Негде средином августа, добили смо обавештење да је Влада НР Кине одобрила наше стипендије и да Марко и ја треба да се појавимо на Донгхуа универзитету у Шангају у року од две недеље, пошто настава почиње у септембру. Размишљали смо неко време, консултовали се са драгим људима и одлучили да пођемо. Морам да кажем да ми је јако помогла подршка породице и пријатеља, који су нам направили прославу пре одласка у Кину које ћу се сећати до краја живота. У то време, већина наших људи је веровала да смо ми велики авантуристи и на неки начин су се и плашили за нас у Кини. То је вероватно и из тог разлога што смо по нашем сазнању ми били и први људи који су отишли у Кину на докторске студије из Новог Сада и Србије…
Након доласка у Кину све је некако кренуло својим током. Период привикавања је био изузетно кратак, били смо лепо дочекани и кренули смо одмах да радимо на свим пољима, учењу језика, раду на докторским студијама и полако су долазили и неки мањи и већи послови које смо налазили преко пријатеља из Кине, Србије и других земаља и професора са универзитета. Јако нам је помогло и то што смо пре одласка у Кину већ боравили у Америци и обишли скоро целу Европу као студенти, то је невероватно битно.
Језик нам је првих година био највећи проблем, али смо се максимално трудили и некако смо успели да и то превазиђемо. Остале ствари су некако долазиле по аутоматизму. Фирму сам заједно са својим пријатељима и партнерима отворио како бисмо могли да пружамо услуге на тржишту. Као што је добро познато, Кина је тренутно најснажнија економија света и постоје многи послови које фирме из Европе и света желе да организују са кинеским партнерима. С обзиром на то да је моје занимање уско везано за пословање и економију, услуге трговине, консалтинга и пружања тренинга компанијама у Шангају су нешто што је природно везано за моју професију. То је нешто што се у Кини сматра нормалним.
По завршетку студија, након неколико серија успешних предавања и истраживачког рада, добио сам понуду за стални посао на Донгхуа универзитету, тако да тамо тренутно радим као предавач на програмима за стране студенте из области бизниса, менаџмента и економије. То је посао који је заиста креативан, радим са студентима из преко 80 земаља света, и осећам се врло испуњено. У исто време, овај посао ми омогућује нешто што је мени као човеку интимно важно, а то је сталан контакт са Србијом, и унапређење односа између две земље. Што се брака тиче, те ствари се једноставно десе и све више сам мишљења да што се љубави тиче не постоји јединствена формула за успех. Љубав је једна лепа и потпуно природна ствар, и деси се у моменту када човек најмање очекује…
Често долазите у Нови Сад и у сарадњи са Факултетом који сте завршили, представљате Кину и показујете како се може сарађивати са том земљом. Шта је суштина онога што овде кажете о Кини?
У Србију и Нови Сад долазим релативно често, али никако онолико колико бих заиста и желео. Ја сам доста везан за нашу земљу и наше крајеве и одлазака у Србију ми никада није довољно. Од пре неколико година активно сарађујем са ФТН и Универзитетом у Новом Саду, где сам 2014. године изабаран за гостујућег професора. Кина је једна велика непознаница за остатак света, и суштина мојих предавања је да нашим студентима приближим ово огромно тржиште и прелепу земљу. Причамо о историји, економској ситуацији, политици, пословној култури и обичајима у Кини, о мојим личним искуствима и о неким трендовима који се очекују у будућности. Радимо и на студијама случајева где стечена знања одмах могу да се примене у пракси. Моја жеља је да наши студенти, поучени мојим личним искуством избегну неке потенцијалне проблеме у пословању са Кином и направе што је могуће боље резултате. Пословање са Кином је нешто што је тренутно врло тешко избећи у скоро свим областима.
Да ли сте схватили и умете ли да нам објасните суштину кинеског привредног бума? За релативно кратко време прешли су пут од сиромашне до развијене и просперитетне земље?
НР Кина је огроман економски проблем практично имала у току већег дела 20. века. Оно што се сада дешава са Кином је практично само повратак на старе позиције које је Кина имала у свету, као увек једна од најснажнијих економија. Време које је Кини било потребно да направи „привредни бум“ је заиста веома кратко, ако рачунамо период од краја 1970-их и отварања НР Кине ка остатку свету. Али, по мом мишљењу, ипак морамо рачунати ако не целокупну историју, онда минимално период од 1949 године када је НР Кина практично формирана и тих тридесетак година јако тешког живота и изградње система који је сада јако важан и који практично и даље функционише. Мислим да је суштина, као што сам и претходно напоменуо, у стабилности, правилном планирању, тимском раду и том огромном броју људи који стреме ка истом циљу и вредно раде да би направили себи боље животе. Привлачење страних инвестиција и прелив технологија и савремених знања је дефинитвно за њих био кључ успеха. Правилна едукација у Кини, као и одлазак Кинеза на школовање по свету, и њихов повратак у Кину где се диреткно укључују у економска дешавања је дефинитвно снажно допринео развоју. Али сва та знања неко мора да стави у функцију, да направи систем који све то може да прихвати и бави се даљим иновирањем и унапређењима. У исто време ту је и одговорна власт, која се труди да максимално поштује законе и балансира односе са светом у интересу кинеског народа. Али пре свега поштовање своје традиције и неодустајање од основних принципа који су кључ опстанка и даљег развоја њихове државе. Кинези су као и ми изложени невероватним притисцима са стране да прихвате неке ствари и одустану од неких идеја, али у највећој мери успевају да све избаланисрају. Они наравно имају огромну предност у смислу величине земље и важности њихов државе у светским оквирима, и то је нешто што им свакако помаже.
Шангај зову „Париз истока”, на универзитету има студената из целог света па нам реците утиске, можда повуците паралеле – о специфичностима – постоје ли национални или континентални шаблони, емоције, навике… шта је универзално?
Шангај је кажу најинтернационалнији кинески град и у њему заиста можете видети људе из целог света, макар по неколико њих из сваке земље. Ја заиста уживам у раду са свим својим студентима, и у њиховим различитостима. До сада сам имао студенте из преко 80 земаља света и поједине националне специфичности заиста постоје. Оне се огледају и кроз културе, религије, и навике, које студенти заиста показују када се са њима проведе нешто више времена. Неки од њих стално касне, причају у току часа, неки су изузетно прецизни и тачни, неки креативнији од других, и често се уклапају у како ви кажете „националне шаблоне“. Наравно не увек. Енглески и кинески језици су некима од њих јако блиски, док су некима јако страни. Али оно што сам научио је да ако се поставе јасна правила и стандарди, и ако се она поштују, студенти раде и производе резултате. Чим се од тога одустане, све крене да се љуља, свако вуче на своју страну и од посла нема ништа.
Прошлог лета сте се оженили Кинескињом Ванг Шјаоши – ко је она, колико је љубав дуго трајала и како сте помирили све те правне и обичајне формалности двеју потпуно различитих цивилизација?
Не волим превише да причам о приватним стварима па ћу вам рећи само да се знамо већ преко четири године, и да смо се упознали у Шангају преко пријатеља. Она је једно време студирала у Европи, и сада у Шангају ради у једној интернационалној фирми за људске ресурсе. Мислим да то није фраза и да права љубав заиста не зна за границе, али да сваки брак и сваки однос уопште тражи да се на њему ради и да се како ја волим да кажем „залива“. Људи из истог села се често не разумеју и свађају се око неких безвредних ствари, а људи са два различита краја света се разумеју сјајно. Изазови су једнаки, само је битно да постоје две стране са добрим намерама и обострана љубав. Оно што је мени на почетку помогло је то што сам у Шангају живео већ три године, говорио сам језик и знао сам шта се дешава, али све након тога се некако природно десило. И искрено се надам да ће трајати заувек.
Који су Вам даљи планови, амбиције, жеље?
Волео бих на самом почетку да се цела та идеја о успесима мало демистификује. Себе лично не сматрам нешто посебно успешним човеком. Мислим да је сваки успех релативан и да не постоји само један пут, једно решење и да сваки човек носи нешто своје.
Моје жеље су јако једноставне, а то је постизање баланса између породице, пријатеља, здравља и каријере. Здравље је свакако најважније и кључ свега, како би човек могао било шта да уради.
Волео бих да будем у што чешћем контакту са својим пријатељима и породицом, и да помогнем нашој Србији што више могу, да ширим ту неку позитивну мисао и добру слику о нашем народу и нашој земљи.
Такође бих волео да проширим своју породицу, да још пропутујем свет, можда научим још неки језик, стекнем нова знања, да упознам још дивних људи и да постанем и останем добар човек. То су неке ствари којима ја тежим.
Драган ПЕЈИЋ
ШАНСА СРБИЈЕ У КУЛТУРИ И ТУРИЗМУ
Имате приватну консалтинг фирму па нам реците шта то евентуално Србија може да понуди Кини, кад од њих увозимо све и свашта?
Србија свакако може нешто да понуди Кини, ако не прехрамбене производе и неке занатске, традиционалне производе, ту је култура и пре свега – туризам. Ми остварујемо јако мале приходе од кинеских туриста, који су највећи потрошачи по Европи и свету. Моје лично мишљење је да на том пољу Србија може много тога да уради. Лично сам доводио неколико десетина Кинеза у Србију и свима се свидело и желе да дођу опет. Ствар је у приступу и начину на који смо моја породица, пријатељи и ја њима презентовали нашу земљу, то је јако важно. Поред тога, по мом мишљењу Србија може да послужи као одлична база за кинеске инвестије и њихов продор у Европу. Долазак кинеског премијера и скуп у Београду од пре неколико дана је права ствар и надам се да ће сусрета бити још много више. Ми се морамо на сваки начин потрудити да појачамо наше присуство у Кини где смо јако мало видљиви.
СВЕ МИ НЕДОСТАЈЕ
Шта Вам у Кини највише недостаје из Србије?
Недостаје ми све. Све те неке мале ствари, драги људи, породица, пријатељи, шетње по Новом Саду, путовања по прелепим местима у нашој земљи, дружења, храна, прославе… Јако сам везан за Србију, често размишљам о свему и буквално сам на дневном контакту са породицом и пријатељима. Тренутно нам технологије омогућују да премостимо те границе и да размењујемо дневне информације и дешавања. Али и најнапредније технологије још увек не могу да замене тај мирис твоје земље, квалитетан разговор са људима које волиш „уживо” и мирис бурека у пекари на ћошку.
Оно што ми у Шангају јако значи је то што су два од мојих најбољих пријатеља, Марко и Мирослав такође овде и што се стално дружимо и сарађујемо. Верујем да би без њих све било много другачије.
