ПРИЧА О НАЈЗНАЧАЈНИЈОЈ КИКИНДСКОЈ ФАМИЛИЈИ
Изложба „Будишини – прича о породици кроз неколико портрета“ отворена је прошлог викенда у Народном музеју. Овај догађај изазвао је велико интересовање, пре свега наследника, некада богате и моћне породице у Кикинди.
Централни портрет оца Гавре и његова четири сина Шандора, Лазе, Ђуре и Мите из 1875. године као и портрете Јелисавете Будишин, Јелене Будишин и Скевије Будишин Народном музеју је поклонио Емил Јовић, на иницијативу мајке 82-годишње Олге Јовић, рођене Будишин, који живе у Новом Саду. Осим тога, Народном музеју поклоњен је и родослов кикиндске велепоседничке породице.
-Мој деда био је Емил Будишин, а прадеда Гавра. Портрете које смо поклонили Народном музеју били су у затвореном стану и на мајчину иницијативу даровани су како би били део изложбе. На овај начин, наши рођаци могу да виде како су њихови преци изгледали и шта су имали. Читава лета проводио сам у Кикинди и ја сам заправо Кикинђанин. Мало је људи који имају овакву породичну историју и жеља нам је, да је поделимо са другима – истакао је Емил Јовић.
Радмила Николајевић Богосављев рођена је у Кикинди где је завршила основну школу и Гимназију након које је отишла на студије права. Њена мајка је Софија Николајевић, рођена Будишин, ћерка Милоша и Даринке Будишин. Милошев отац, како истиче Радмила, јесте Шандор Будишин, потомак Гавре Будишина, првог значајнијег Будишина.
-Емоције су ме савладале доласком на ову изложбу. Мој деда Шандор и његов рођени брат Стева Будишин су 1945. године стрељани као велепоседници и непријатељи државе. Имамо њихову рехабилитацију јер смо добили рестититуцију њихових имања, а њихов једини грех је био што су били велепоседници и што су живели од своје земље. Жао ми је што ова изложба није раније уприличена, јер је било живих пуно више потомака – рекла је Радмила Николајевић Богосављев.
Иван Ножинић, иначе уредник информативног програма Радија Новог Сада, потомак је чувене кикиндске породице по лози мајке. Потиче од лозе велепоседника Милоша Будишина, стрељаног од стране комуниста након Другог светског рата.
-Због непријатности које смо имали у Кикинди, преселили смо се најпре у Сремске Карловце, па у Нови Сад. Остало је много више женских потомака и ми се трудимо да очувамо традицију у породици. Наши преци имали су хиљаде и хиљаде јутара земље, куће у центру града и Улици Генерала Драпшина, некада Вилзоновој и та кућа је остала да нам се врати реституцијом. Колико знам, до сада је враћено око 4.000 до 5.000 јутара земље, али је остало још доста у некретнинама – напомиње Ножинић који додаје да је доста потомака у Београду, у Новом Саду, у Луксембургу, Хрватској, Канади јер је пуно њих емигрирало по завршетку Другог светског рата.
Захваљујући сарадњи са Галеријом Матице српске, изложба садржи и два групна портрета из 1898. године на којима су Ђура Будишин са синовима, док је на другом супруга Мила, са ћеркама. Изложбу је отворила директорица Народног музеја Лидија Милашиновић. Посетиоци ће моћи да је виде до 15. априла, а Музеј ће организовати и пратеће програме како би се још боље упознала ова породица.
ВЕЛЕПОСЕДНИЦИ И ПОЛИТИЧАРИ
Будишини су били најзначајнија кикиндска породица која, чак и данас, када у нашем граду нема чланова ближе фамилије, код старијих суграђана изазива одређено страхопоштовање. До Другог светског рата били су најутицајнији, а након тога одузета им је земља и куће, док су поједини чланови стрељани јер су оптужени као сарадници окупатора, рекао је кустос историчар Владислав Вујин.
-Родоначелник фамилије био је Гавра Будишин који је имао четири сина. Њихова деца су Будишини које памтимо у локалној историји. То су Јоца Будишин, политичар који је од 1925. до 1927. године био је посланик у парламенту Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и питао се, за све у граду. И Стева Будишин, Јоцин брат од стрица, био је од 1931. до 1935. године народни посланик у Краљевини Југославије, бански већник Дунавске бановине и сенатор у Београду.
Он је први од тројице Будишина који су погубљени када је Кикинда ослобођена од немачке окупације – открива Вујин.
Вујин додаје и да Будишини нису били омиљени, јер су били богати и народ је на њих био љубоморан, али је има страхопоштовањe према њима.
