- ДРУЖЕЊЕ СА ПОРТРЕТИМА
- Млади Новокозарчанин један је од тренутно најпознатијих овдашњих сликара. Живи и ради у Пожаревцу, а многе од портретисаних личности из јавног живота, глумаца, певача…, имао је прилике да упозна
Рођени сте у Новим Козарцима. Како сте се обрели у Пожаревцу у којем тренутно живите?
Рођен сам у Новим Козарцима, селу чији су становници првобитно били Немци и по неки Французи. Након повлачења становништва по завршетку Другог светског рата, ово место су населили колонисти из Босне, претежно са територије Козарачке Крајине међу којима је и била моја бака Дара као и наш познати сликар Здравко Мандић. Нови Козарци и судбина су ме и повезали са Мандићем као и са Брацом Азарићем, такође великим уметником. Уз њих сам још више заволео сликарство и тежио да достигнем њихову величину.
Имао сам велике снове док сам одрастао у сиромашним условима са мајком и сестрама које су ми давале велику подршку као и моја бака Дара, жена борац, ратник, мој највећи животни учитељ.
Имати циљ је кључно као и способност да размишљате објективно. Тако сам ја, уместо ликовне академије, уписао и завршио економију а све у интересу уметности, спојио лепо и корисно. Бити добар познавалац организације, менаџмента, финансија није мала ствар – бити сам себи менаџер.
У Пожаревац, град кнеза Милоша Обреновића, град Ђуре Јакшића и Милене Павловић Барили стигао сам пре неколико година на позив једне жене, Снежане Милошевић. Пожаревац је отворен град за уметнике. Први човек који ми је пружио руку као човеку, уметнику био је садашњи градоначелник Бане Спасовић, који има слуха за уметност и даје велику подршку развијању културе. У мени је уметника препознао и председник општине Велико Градиште, Драган Милић.
Запослио сам се као референт за образовање као и коорганизатор многих међународних ликовних колонија. На колонијама сам упознао и учио од великих сликара из Русије, Белорусије, Израела, Грчке, Мађарске, Литваније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе…, као и од многих великана српског сликарства.
Када сте почели са сликањем и у којим техникама највише радите?
Радио сам све и свашта у животу, од конобарисања до копања канала, али увек сам цртао. То је био мој одмор. Сликање ме је привлачило од раног детињства, а озбиљније сам ушао у уметнички свет у средњој школи уз велику помоћ Кикиндских сликара Браце Азарића, Миомира Фелбаба, Зорана Кузманова и многих других.
Моје сликарство се највише заснива на цртежу. Користим разне материјале попут угља, графита, пастела, пан-пастела, пигмената… Исто тако радим и са уљаним и акрилним бојама.
Шта сматрате Вашом специјалношћу? Портрети познатих су нешто по чему сте постали препознатљиви…
Моја специјалност су портрети. Инспирацију проналазим свуда око себе, у људима, природи, животињском свету, филмовима а понајвише музици. Моји портрети су покретачи мојих амбиција. Када сам био мали желео сам да упознам „људе из телевизора“. Не само да сам их упознао, већ сам и имао прилику да сарађујем са њима и да им радим портрете. Неки од њих су Ђорђе Балашевић, Раде Шербеџија, Вања Булић, Бранко Станковић, Нела Михајловић, Петар Божовић, Биљана Крстић, Исидора Бјелица, Жика Шареница, многи политичари и други.
Осликавате и просторе, амбијенте…
Тржиште захтева једно, а култура нешто друго тако да поред портрета и других слика бавим се и комерцијалним сликарством, попут осликавања простора, дечјих играоница, соба, кафића…, а крајем године на излоге уносим празнични дух и расположење.
Може ли да се оствари зарада од бављења сликарством у Србији данас?
Слике су врло необичан производ. По завршетку Економског факултета, уписавши и мастер студије из економије, научио сам бити аутентичан и комерцијалан. Мислим да је то главни кључ за уметника. Пуно сликам за данско и немачко тржиште и они су ме томе и научили. Није лако постићи ту равнотежу, али је она неопходна. Данас је дошло време за прекид тишине између публике и уметника. Ја успевам да живим од својих слика (портрета), спојио сам знање из економије и своју љубав према сликарству, пронашао праву димензију живота. У сваком тренутку имам подршку своје веренице Маре, мајке Миреле и мојих сестара као и Снежане Милошевић која ме је научила да није битно колико пута ћете пасти већ да увек морате устати.
Који је Ваш рецепт за успех?
Да бисмо знали куда идемо морамо знати где смо били. Нема предрасуда. Будите окружени особама које знају више од вас и од којих можете пуно научити.
ПРИЗНАТ И АКТИВАН
Предраг Радошевић самостално је излагао у Новим Козарцима, Кикинди, Новом Саду и Београду, као и на многобројним групним изложбама у земљи и иностранству. Учесник је многобројних ликовних колонија широм Србије, као што су „Љубав и разумевање”, „Балкане мој” у организацији Снежане Милошевић и УЛС „Ђура Јакшић” у Пожаревцу и ликовна колонија у Геронтолошком центру Кикинда. Члан је немачке асоцијације „Фокус Еуропа”.
