Опште убеђење људи било је одувек да се човек може успешно васпитавати само уз помоћ религије. То убеђење није створено на теоретским нити практичним умовањем – оно је резултат људског искуства. Па ипак, у педагошким круговима, поред других питања, у минулом веку истакнуто је као спорно и питање религијске наставе. Тврдило се наиме да су основни принципи хришћанске религије неупотребљиви за живот, па је религијска настава потпуно излишна. А уколико би она ипак неком била потребна, препоручивано је да се она изучава у црквеним оквирима.
Као главни разлози за изостављање верске наставе помињу се непримењивост основних хришћанских принципа у савременом животу, као и гледање на Цркву као конзервативну, ненапредну институцију за васпитање. „Према том гледишту, религија је опијум за народ и средство за његову експлоатацију” (К.Маркс). „Јер у стварном животу не влада љубав какву проповеда хришћанска религија, већ борба за опстанак” (Ч. Дарвин). У животу је рат свих против свију”(Т. Хобс).
После Другог светског ратa, нова комунистичко – атеистичка власт није одмах укинула верско образовање у школама као и јавно прослављање Светог Саве, него је то учињено 1947. год. Тада, не само да је укинута веронаука и јавно прослављање Светог Саве, него је дошло до јавног излива мржње и нетрпељивости од стране нове власти, па чак и злостављањем и прогањањем како многих свештеника, тако и верника.
У таквом односу и расположењу, Српска православна црква живела је све до краја деведесетих година прошлог века. Последња деценија – било је не поновило се, мислећи на опште стање и животни хаос у Србији и окружењу. Наш народ има стару узречицу која гласи: „Од невоље нема веће богомоље”. У тим животним искушењима и невољама, као да је дошло до опште националне – верске свести и духовног отрежњења, али и до дубоког, искреног и правог размишљања о повратку веронауке у школе, од стране Министарства просвете.
Пре тачно петнаест година 2001. године, веронаука је званично уврштена у наставни програм основних и средњих школа као факултативни предмет за прве разреде. На тај начин створени су реални услови, да деца добију прави одговор на многа животна питања.
За децу не постоји друго објашњење свега и живота осим религијског. Никаквим другим учењем не би се могло задовољити њихово интересовање у односу на свет и живот, ако им се не би дао религијски одговор на питање; шта је све то, зашто је ту и куда иде? Религијско учење својим одговорима превазилази свако друго учење и уз припомоћ благодатних дарова даје животу ону подстицајну силу која савлађује очајање и доноси човеку стрпљење и снагу, пружа објашњење и нуди преображај.
Враћајући се лично, у те дане уласка у школе, осећам велико задовољство, радост и понос. Задовољство, што сам као свештеник добио прилику да уђем у школу, и што ми се на тај начин испунио скривени сан да радим са децом. Радост, што сам успео да успоставим добар и здрав однос, како са просветним радницима тако и ученицима. Понос, што је са веронауком и испуњењем снова, моја свештеничка служба крунисана, и што су остала најлепша сећања.
Први час веронауке одржао сам 7. октобра 2001.год. у Н. Козарцима. На опште задовољство, у првом разреду уписано је 19 ученика и полазника верске наставе. У периоду од 2001. до 2004. године у три школске године, био сам вероучитељ у шест основних школа. У Кикинди:„Ђура Јакшић”, „Фејеш Клара”, и „6. октобар”. У Руском Селу, Новим Козарцима и Накову, где су поред одељења предвиђена за веронауку, редовно присуствовали на лични захтев и ученици и старијих одељења који нису имали обавезу према веронауци.
Поздрављајући све своје ученике и просветне раднике, желим им од Бога свако добро, а свим вероучитељима, просветним радницима и ђацима успешну школску 2016/17. годину.
