Пост у нашој Православној цркви и нашем народу поседује и одређену формулу која гласи: „Пост је уздржавање од јаке-мрсне хране и пића за извесно време, ради обуздавања телесних страсти и грешних склоности, а јачање духовних сила и хришћанских врлина”.
Ова формула подсећа, да је пост успостављен од давнина. Сви свети оци хришћански слажу се да је пост установљен још у рају. Прва заповест Божја људима у рају да не једу од плода дрвета познања добра и зла (1.Мој.2,17). Ово је заповест о посту и уздржавању имајући за циљ васпитну меру да се верници уздржавају и самосавлађивају, побеђујући себе, следећи послушност.
Управо та послушност – послушање, темељ је за доградњу свих хришћанских врлина, тада ће и молитва и пост и св. тајна причешћа имати свог смисла и добити своје назначење. Сходно овој тврдњи, свети оци о послушању кажу – да је значајније и од поста и од молитве.
Послушност са смерношћу основ је духовног живота, основ спасења, основ свеколиког устројства Цркве Божје. Велики Јован Дамаскин, велики у свему доброме, оставио је као монах дубок траг у историји Цркве својим изванредним примером послушности и смерности.
Манастир св. Саве Освећеног одликовао се посебном дисциплином, редом и послушношћу. Када је св. Јован ступио у тај манастир, нико од знаменитих духовника не усуди се, да тако прослављеног великаша и писца узме за свог послушника. Тада га игуман предаде једном простом али строгом старцу. Старац нареди Јовану, да ништа не сме чинити без његовог знања и одобрења.
Догоди се међутим да умре један калуђер, који је у истом манастиру имао брата. Видећи га ожалошћена, Јован му ради утехе напише посмртне стихире које су и данас у цркеној употреби.
Тако састављене стихире Јован поче певати. Када стари духовник чу, разгневи се на Јована и отера га из манастира. На молбу остале братије старац врати Јована, али му наложи епитимију у виду најтежих и најпрљавијих послова мислећи да ће Јован одбити. Напротив, он са радошћу прихвати задате му послове. Видећи ово старац расплака се, загрли Јована и кроз плач рече:„ о каквог ја страдалца у Христу родих! О како је овај човек истински син свете послушности!”
Велики су труд улагали свети оци да сузбију у себи гордост и сујету, и да се привикну на потпуну послушност и преданост, било својим претпостављеним или самоме Богу. Преподобни Јевтимије Велики, који је био духовник многим светим оцима – међу њима: Киријаку Отшелнику, Сави Освећеном, Теоктисту, био је велики чудотворац али благи учитељ. Када су нека млађа братија хтела постити више од других, он им то забрани и нареди да долазе за општу трпезу, да се не би погордили од свог сувишног поста.
У овој првој недељи часног поста, почињу појачана богослужења у нешто измењеном богослужбеном програму са додатним пређеосвећеним литургијама сваке среде и петка до самог Ускрса. Прва недеља поста посвећена је православљу и победи над иконоборцима, које је осудио Седми васељенски сабор 787. године. У свим нашим храмовима тога дана, након свете Литургије служи се посебан молебан где се истиче значај ове победе и значај иконографије – светих икона, а осуђују се сви противници као неразумни.
Имајући у виду велику бригу светих отаца за исправан и здрав хришћански живот, потрудимо се да са себе свучемо одећу гордости и да се обучемо у одећу послушности. У тој одећи добићемо истинско хришћанско назначење, где бивамо испуњени хришћанским врлинама и украшени љубављу, стичући мир и радост у душама својим.
