Спаситељ је подсетио своје ученике на пророштво када им је предсказао да ће Га сви напустити у часу страдања. И заиста, још на Велики четвртак апостоли су оставили Христа. Тешко је претпоставити да су се, онако избезумљени од стрaха, усудили да остану заједно у Сионској гостионици, или било где на другом месту. Били су сувише жалосни и разочарни, а осим тога имали су пуно разлога да претпоставе да ће их власти гонити и хватати, као и све Христове присталице. Јерусалим је у те празничне дане био пун ходочасника, и апостолима није било тешко да остану непримећени. Још увек је било пријатељских кућа где су се могли склонити.
Убрзо после Исусове сахране упаљене су празничне светиљке. Била је Пасха, највећи јеврејски празник – када Јевреји славе излазак из египатског ропства. Нико није смео да се огреши о законом установљени пасхални одмор. Зато, тек у суботу увече, у први мрак, неколико побожних жена набавило је уља и мирисе да помажу тело Исусово и тако употпуне погребни обред који је у Петак на брзину обављен.
Жене су напустиле Јерусалим „док још беше ноћ” (Јн. 20, 1) тако да су „на освитку првога дана недеље” стигле у врт Јосифа из Ариматеје где се налазио свети гроб. (МК. 16, 2) Колико их је у ствари било? Најмање шест, а можда и више. У сва четири јеванђеља помиње се Марија Магдалина. Ниједна од жена није претпоставила шта ће на гробу затећи. Посуде са уљем и мирисима јасно указују да су оне хтеле да мртвом Исусу укажу последњу почаст по старом јеврејском обичају. Једна једина мисао их је мучила: „Ко ће нам одвалити камен од гробних врата?” (Мк. 16,3)
Ове жене много пута су чуле од Спаситеља савет како се не треба бринути унапред. Ствари бивају ретко онакве какве их ми замишљамо. Много је сигурније препустити се Богу и Његовој вољи. Свете жене ће се и саме уверити у ово јер, када су стигле близу гроба, застале су запрепашћене. Камен је био одваљен од врата и гроб отворен.
Кад су се најзад повратиле од страха, неке су се усудиле да уђу у пештеру гроба. „Али ушавши не нађоше тело Исусово”(Лк. 24,3) Док су се још двоумиле шта би ово требало да значи – „гле, два човека (анђела) стадоше пред њих у сјајним хаљинама”. (Лк. 24,4) Изненадно јављање анђела толико је уплашило жене да оборише лица земљи, а један од анђела рече им: „Не плашите се! Тражите Исуса Назарећанина распетога? Устаде, није овде, ево место где Га положише. Идите брзо, реците ученицима његовима да устаде из мртвих”. (Мк. 16,6)
Јеванђелисти нимало не приказују начин на који су ученици дочекали свете жене. Наиме, „њима се учинише њихове речи као лаж и не вероваху им” (Лк. 4, 11)
Апостоле је највише збунио нестанак тела Исусовог. Претпоставили су да су Спаситељеви непријатељи у датом тренутку добро осигурали гроб, али се убрзо уверио у речи жена и сам апостол Петар (Лк. 24,12)
Иако ученици нису поверовали мироносницама, вест коју су нам оне донеле обрадова их. Апостоли Лука и Клеопа који су само неколико часова касније пошли за Емаус, признају да су их на путу збуниле „неке од наших жена које су биле рано на гробу”. Било је потребно да ученици осете ову узбуђеност и радост пре него што им се сам Господ јави. И сами ученици Христови, Лука и Клеопа, када им се отворише очи и познаше Господа, рекоше: „Зар нам није горело срце наше кад нам говораше путем и објашњаваше Писма? ”
Неће их Он дуго оставити у неизвесности. Јавиће им се још истога дана и прекорева их због њиховог неверовања. Другом приликом јавља се сабраним ученицима и каже: „Примите Духа Светога”. Делећи трпезу са апостолима, Исус им враћа веру. (Лк. 24, 41-43)
Али било је неопходно да најпре схвате да Исуса не треба тражити међу мртвима, нити међу смртним људима, већ да је Он у исто време и жив и невидљив. А без сумње, било је потребно дати им времена и да се помоле Богу, но пошто поново угледају васкрслог Учитеља.
Поздрављамо једни друге у овим празничним, данима; и све до Спасовдана, сверадосним, победоносним и спасоносним поздравом: Христос воскресе – ваистину воскресе!
Протојереј Јован Силашки
