- јануар
Немањићи – рађање краљевине, рађање православља, рађање светосавља. Родила се духовна свест у срцима просветљеног народа српског, да признамо себи и покажемо свету нашу богату историју и сву духовну лепоту наше вере и културе – укратко наше богато културно наслеђе.
Године 1169. на двору Немањића рађа се треће мушко дете – Растко. Сва пажња усмерена је ка њему; љубав, васпитање, најбољи учитељи – и тако млади Растко стасава у мудрог принца.
Светогорски монаси често су долазили у Србију, али и на двор Немањића ради прикупљања добровољних прилога. Ову посету монаха искористио је млади принц Растко да у разговору са њима дође до богатијег верског сазнања. Жељан јеванђелске речи, брзо је испунио своју душу, прихватио је и заволео, а тај призив Божји Растко је искористио да са монасима без благослова родитеља побегне у Свету Гору.
Песма о Светом Сави најбоље казује његов одлазак са двора у Свету Гору и његова љубав и жеља ка духовном узрастању и подвигу где се каже:
„Да ми се обећа цела царевина, ја бих био слуга Божјег сина. Презрео је круну и царску порфиру, па он само жури светом манастиру”.
Док на двору влада туга родитеља, али и жеља да га врате, потера која је стигла у Свету Гору, уместо принца Растка налази монаха Саву. А песма у којој се поручује родитељима каже:
„Свукао је Сава све хаљине своје, њих за спомен своме оцу послао је. А мајци је послао један прамен косе, да мајчине сузе Саву увек росе”.
Са ретком ревношћу прошао је цео подвижнички типик уз непрестано духовно узрастање, а отац и мајка уместо туге, временом испунили су душу своју поносом на свог сина. У таквом расположењу рођена је жеља да следе његов пут.
Отац Стефан Немања одлази код сина Саве, где сада његов син постаје његов духовни отац. Стефан је на монашењу у Студеници добио име Симеон, док је његова супруга Ана на монашењу добила име Анастасија, а монашки живот наставила је у женском манастиру.
Оно што је Светог Саву високо уздигло и пред Богом и пред својим народом – коме је уградио хришћанску душу, јесте његова огромна жеља да све своје Богом дане могућности стави у службу своме народу, а песма каже:
„Подизао је цркве, манастире, школе и учио људе да се Богу моле”.
Могло би се рећи да је Свети Сава био много више него што ове речи казују. Био је духовник, дипломата, државник, доброчинитељ. Ово слово Д чини крстоносно дрво које је израсло, разгранало и оживотворило се на светом извору Христове јеванђелске речи, а преточено у чисте Савине хришћанске врлине.
И управо те хришћанске врлине и Савино трудољубље, и неувеле заслуге, учиниле су да му Српски народ још за живота стави венац око мудрог чела. Већ тада, Христова наука кроз православље, добила је у српском народу и своје – Светосавље, које је веродостојно чувало Христово учење и потврђивало присаједињењем народних мотива – обичаја.
Из тог непресушног извора, наш народ се вековима напајао и још увек се напаја и црпи најлепше и највредније духовно богатство.
Из те пребогате ризнице проистекле су многе филмске серије као и филмови попут најновијег пројекта „Немањићи – рађање краљевине”, поводом 800 година крунисања Стефана Првовенчаног, брата Светог Саве, који је овим чином ударио темеље српске државности.
Свети Сава је у два маха путовао у Свету земљу, мирио је завађену браћу око власти, а новоутврђеној држави подарио је својим залагањем и независност Српске цркве, а он постао први српски архиепископ.
Његово братољубље није било изражено само у Србији, него у свим балканским земљама, због чега су га поштовали и уважавали сви балкански народи. То је потврђено и у Бугарској, где се Сава упокојио 1236. год. По повратку са другог путовања по Светој земљи задржао се у Трнову, где му је позлило, да би на Богојављење прешао у вечност живота. Тек син краља Стефана Првовенчаног – краљ Владисалв успео је да из Трнова пренесе мошти Светог Саве и положи их у манастир Милешево, одакле је Синан-паша 1594. узео његово тело и спалио у Београду на Врачару, а песма каже: „Свето му је тело на ватри спаљено, зато је његово име прослављено”.
Свој нашој деци, срећна школска слава Свети Сава!
