У Поповом Селу (Херцеговина) родио се Свети Василије Острошки од честитих и побожних родитеља. Та истински хришћанска средина у којој се од малена кретао, улила му је љубав према Богу и људима. Кад је одрастао, пожелео је да се повуче у неки манастир и ту у тишини посвети молитви, па је отишао у требињски манастир Тврдош и замонашио се.
Као монах убрзо се прочуо због свог ретког подвижничког живота. Из Тврдоша Василије је отишао у цетињски манастир. Већ тада народ је дубоко поштовао монаха Василија због његове исправности и доброте.
По повратку из Свете Горе и Русије би изабран за Захумског епископа. Како је његова епархија била често на удару Турака са једне стране, и римокатолика с друге стране, Свети Василије је све чешће одлазио у манастир Острог. О Острогу је светитељ већ чуо и за његове подвижнике знао, посебно за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај богоугодни старац подвизавао се веома строго у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се представио из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише.
Дошавши у манастир Острог, свет Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини преподобној подвижника Исаије. Од тада, он је са тога места управљао својом митрополијом пуних петнаест година.
У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнавља цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју су раније саградили претходни подвижници. Нешто касније он подиже и украси црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, и која је сачувана до данашњег дана. Једном речју, настојао је да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ.
Ипак светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је у народ и делио са њим многа искушења као прави пастир његов. Њему су долазили људи са свих страна, и то у великим масама, тражећи његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота, народ га је сматрао светим осећајући моћ његове усрдне молитве.
Неуморан у подвизима молитве, поста труда и делања, као и бриге за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако до краја свог овоземаљског живота. Упокојио се мирно без болова и патње, предавши душу у руке Господа свога 29. априла по старом календару 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, израсла је једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу његовог блаженог претстављена келија се заблистала необичном надземаљском светлошћу.
Одмах по претстављењу угодника Божјег, народ поче долазити на његов гроб приносећи му молитве. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда у виду исцељења болних и убогих, која ни до данас у Острогу не престају. Наш Српски народ, дубоко је везан за Св. Василија и са вером одлази у ову древну светињу, и приступа Светим моштима, али и многи други, без обзира на веру и националну припадност.
Са таквом вером и надом, многи су најпре приступали Св. тајни крштења, како би крштени и духовно припремни пришли светитељу. У тој реци поклоника, почетком марта о.г. приступио је Св. тајни крштења у пратњи родитеља и кума, тешко оболели – млади познати и признати глумац Маринко Маџгаљ. У очима сам му видео веру и жељу за животом, рекао је свештеник Жељко Ћалић – који га је крстио.
На жалост, двадесет дана касније млади глумац је преминуо, и својом смрћу изазвао општу националну тугу. Многи су рекли, ето ни Св. Василије му није помогао – или стигао је касно. Ми верујући кажемо: По Божјој промисли, стигао је на време, јер га је Бог удостојио Св. тајне крштења, а самим тим и вечног живота, где нема више туге, бола ни уздаха. Св. Василије Острошки Чудотворац дочекао га је раширених руку и блаженог погледа.
