Православна црква, у току свога скоро двадесетвековног постојања никад није усвајала овакво гледиште на папство какво је развијено у савременој римокатоличкој теологији, иако има у том гледишту извесних елемената који су заједнички обема теологијама.
По учењу православне теологије, епископски чин садржи у себи пуноћу свете тајне свештенства, тј. пуноћу свештеничке благодати, свештеничких дужности, свештеничких права и свештеничке власти. Епископство је, као што је речено и доказано, установа Божанског порекла. Ако се о римском папи говори у том смислу, као епископу града Рима, онда је та власт, као и власт сваког другог епископа, Божанског порекла.
Да је углед римског епископа у целој Цркви био од давнина врло велики, то никад нико није порицано. Римска црква је већ у доба светог мученика Игњатија Богоносца била позната као „председница љубави”, па ју је тако овај свети човек и назвао. Осим тога, могу се навести многа писмена документа, као и усмена признања појединих патријараха, епископа, виших и нижих клирика и царева и обичних лаика, како са Запада тако и са Истока у којима је изражено високо признање првенства части, коју је уживала Римска црква и њен епископ.
Сама та чињеница, што су се многи обраћали папи за помоћ и заштиту, заиста непобитно сведочи да је папа уживао у целокупном хришћанству велики углед, част и моћ. Но тиме се не може доказати и постојање папске јуриздикције над целом Црквом. Такав закључак не следи, чак ни из оних врло ласкавих епитета које су му – сасвим разумљиво упућивали молиоци који су тражили неку заштиту или помоћ.
Кипријан Картагински написао је дело „ О јединству Цркве”. Ту он ништа не говори о некаквој универзалној власти римског папе. Да је у то доба таква власт у Цркви била позната, Кипријан је свакако не би прећутао.
Такозвани апостолски канони говоре, како епископи сваке земље треба да се састају у синоде сваке године, и да у своме протосу (прваку) имају центар свога јединства. Међутим, о некаквом свеопштем јуриздикционом примату римског епископа ка центру јединства целе Цркве, нема ни речи.
На Четвртом васељенском сабору у Халкидону, папски изасланици се позивају на 6. канон Првог васељенског сабора да је: „Римска црква увек имала првенство”. У доба Халкидонског сабора, да се ишло по историјској старости и религиозном, а не културно – политичком значају, онда би Јерусалим свакако морао заузети прво место.
Према свему изложеном, јасно се види да је потпуно исправан став Православне цркве, да је папство у своме данашњем облику, како то заступа римокатоличка теологија о папској непогрешивости, последица и резултат чисто историјских околности, и да је то засновано само на људском праву, а не на Божанском.
На питање, да ли је папство божанска или човечанска установа, пресудну реч може имати само Свето писмо. Историјске чињенице износе нам само конкретно стање ствари, али опет провејава питање; да ли је у Цркви одувек постојала вера у папски примат и непогрешивост, и да ли је папа одувек имао јуриздикцију над целом Црквом. Пре би се могло рећи да је постојао само примат части заснован на угледу Рима као престонице царства. Углед Римске цркве темељио се апостолским пореклом, имајући у виду присуство и велико мисионарско учешће апостола Петра и Павла, као и њихово мученичко страдање у Риму.
Преподобна мати Ангелина – 12.VIII ћерка кнеза aлбанског Ђорђа Скендербега и жена Стефана деспота српског, сина Ђурђевог. Трпела је изгнанство са својим мужем и делила с њим сваку горчину живота како у Србији тако и у Албанији и Италији. Васпитала је своје синове, Максима и Јована у правом хришћанском духу.
По смрти свога мужа Стефана, замонашила се и сва се предала молитви, делима милосрђа и зидању и обнављању светих храмова. Верна супруга, изузетна мајка и савршена хришћанка са правом је заслужила назив „Мајка Ангелина”, како је народ и сада назива. Упокојила се почетком XVI века, а њене свете мошти почивају са моштима мужа Стефана и сина Јована у манастиру Крушедол, задужбини другог сина Максима, чије мошти такође почивају у тој светињи.
Госпојински пост почиње 14. августа и траје до Велике Госпојине 28. августа, а посвећен је Пресветој Богородици.
