Патријарх Српски Господин Павле напустио нас је и упокојио се у Господу пре седам година и прешао у вечност живота. Ово је тренутак да га се не само сетимо – јер сећање на њега је трајно, него да нас још једном озари топлина његовог светог живота, као и мудрих, продуховљених и обожених мисли.
Овај первојерарх и ревнитељ Божји рођен је 11. септембра 1914. год. на Усековање као Гојко Стојчевић у селу Кућанци у Славонији. Рано је остао без родитеља. Брата и њега одгајила и подигла је тетка.
После завршене ниже гимназије у Тузли 1925 – 1929. завршио је шесторазредну богословију у Сарајеву 1930 – 1936. У Београду је пред Други светски рат завршио Богословски факултет, а на Медицинском је стигао до друге године студија. Почетком рата, да би се издржавао, радио је на београдским грађевинама. У овчарско – кабларски Манастир Свете Тројице одлази 1942.год.
Током 1944.год. радио је у Бањи Ковиљачи као вероучитељ и васпитач у дому за децу избеглу из Босне. После спасавања из хладне воде једног дечака који је почео да се дави, тешко се разболео.
После излечења од туберкулозе 1948. год замонашен је у манастиру Благовештење и добио име Павле. Од 1949. до 1955. год. био је у монашком братству Раче. Од 1955. до 1957. год. био је на постдипломским студијама у Атини.
Изабран је за Eпископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године у београдској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији где је и предавао. За време своје епископске службе у Епархији рашко – призренској, пуне 33 године неуморно је сведочио о страдању српског народа на Косову и Метохији.
На ванредном заседању Светог арихјерејског сабора 1. децембра 1990.год. изабран је за Патријарха. Патријарх Павле 44. поглавар СПЦ, на устоличењу је истакао да му је једини програм рада Јеванђеље. Тог програма се доследно држао, а објављена је и књига – „Живот по јеванђељу”. Живео је аскетски. Свакодневно је служио Свету Литургију, редовно је обилазио своју епархију.
У црквеној мисији посетио је бројне православне помесне цркве као и српске епархије и парохије ван граница Србије. Писао је и бавио се научним радом. За своје заслуге добио је више домаћих и страних ордена и почасних доктората. Био је уз свој народ у свим драматичним догађајима.
Дана 15. новембра 2009. године у 10,45, после Светог Причешћа, Патријарх српски Павле преминуо је на Војномедицинској академији у Београду.
Народ је Патријарха Павла и за живота сматрао светим, јер је заиста он тако живео и радио. Његове речи, да будемо божји људи одзвањају у сваком од нас, у свако време. Клони се греха и чини добро, тако је живео.
Оно што је грађане Београда одушевљавало био је његов скроман живот, његов ужурбани корак кроз Кнез Михајлову, вожња градским превозом и његово стајање за певницом са свештеницима свакe вечери у Саборној цркви, на вечерњој служби.
Као изузетно мудар и продуховљен, имао је мноштво предивних и корисних мисли, а једну од њих издвајамо, где Патријарх Павле каже:„Нико нас пре рођења није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, од ових или оних родитеља, у овом или оном духовном амбијенту. Ми за све то нити имамо заслуге нити кривице. Но, да ли ћемо живети и поступати као људи или као нељуди, то, верујте, зависи од нас”.
О Патријарху Павлу, Матија Бећковић каже:„Нико у бучнијем веку није говорио тише, а да се чуо даље. Нико није говорио мање а да је рекао више. Нико у безочније време није дуже и спокојније гледао истини право у очи. Нико се за своју славу није грабио мање.”
