- РАЗГОВОР СА ВОЈИСЛАВОМ ЂУКИЋЕМ, ОРГАНИЗАТОРОМ „СУВАЧА ДЕМОФЕСТА“
- На трећем „Сувача демофесту“ многобројној публици представиле су се групе из Кикинде, Београда, Зрењанина, Старог и Новог Бечеја, а које чине деца, потом средња генерација, али и они мало старији
Одрастајући у времену када рокенрол није био на маргини музичког друштва, познати кикиндски бубњар Војислав Ђукић желео је да пружи прилику новим генерацијама да представе своје умеће широј јавности. Тако је пре четири године, сасвим спонтано, настао „Сувача демофест“ у најстаријој градској кафани „Бифе 67“. Када је постало јасно већ након првог пута да тај простор није довољно велик да прими све учеснике и посетиоце, организатори су овај музички догађај преселили на улицу, односно на раскрисницу код Суваче.
Жеља групе ентузијаста који су и покренули овај музички догађај, према речима Војислaва Ђукића била је да афирмишу младе генерације у Кикинди, које су, како је рекао, постале невидљиве.
– Изгубило се место где би они могли да се праве важни, зато што јесу заиста важни. Сваке јесени град остаје без генерације матураната, који су увек најимпулсивнији и генерација која носи градски догађај, изгубили смо градску сцену где имамо могућност да чујемо шта је то што мисле наши мали другари – рекао је Ђукић.
На трећем „Сувача демофесту“ многобројној кикиндској публици представиле су се рокенрол групе из Кикинде, Београда, Зрењанина, Старог и Новог Бечеја, а које чине деца, потом средња генерација, али и они мало старији. Основни циљ, како је рекао Ђукић, јесте да изађу, да се виде и покушају да се свиде једни другима баш такви какви јесу.
Манифестацију „Сувача демофест“ организује истоимено Удружење музичара, а под покровитељством Града Кикинде. Настао је као призвод џемсешн вечери, који се сваке среде одржавају у Бифеу. Тада се на тој сцени кроз музику представљају људи од седам до 77 година.
– Радимо оно што се нама свиђа и оно што мислимо да недостаје граду, а то је једна опуштена сцена на којој људи изађу који се посве аматерски баве, који су имали некада стремљења и снове да негде некад јавно наступе, али никада нису. Ми хоћемо са овима који расту, да се интензивно дружимо и немамо неких великих амбиција – рекао је наш саговорник.
Рокенрол и даље живи у људима, сматра Војислав Ђукић. Рокенрол, како је рекао, за њега представља један од основних синонима личне слободе.
– Он је права мера и прави начин да се изразим и кажем све што мислим о животу, чак некада и на начин како то рокенрол може да ми дозволи, а то је да будем и безобразан и увређен и тужан, као да сам ја за све крив. Рокенрол ми даје простор да питам да ли сам дужан, да ли могу нешто да поправим и наравно да могу. Могу да изазовем моје другаре који онда дођу, па ме утеше, кажу да није све тако црно – објаснио је Ђукић.
ЖИВОТ СА ПАЛИЦАМА
Војислава Ђукића пријатељи описују као неког ко би на основу музичког знања и искуства требало да свира по рок и џез клубовима у евроским градовима. Његову музичку каријеру обележило је оснивање групе „Други програм“, потом „Револуција“, био је и део бенда Бранка Ђурића „Бомбај штампа“, а и данас је члан многих постава кикиндских и бендова у околини.
