Расцеп између Рима и Цариграда представља највећу рану на телу Цркве Христове. Дакле, тај расцеп није настао одједном. Напротив! Он се развијао врло постепено и врло дуго. Кад човек са правим хришћанским јеванђелским убеђењем и осећањем чита историју тога расцепа, мора осећати дубоку тугу, скоро и очајање пред страшном историјском сликом, која на конкретном примеру показује како врлина страда, а како грех људски, којем је у овом случају име охолост, и који по самој суштини потиче од сатане, слави своју победу над врлином.
Догодило се то на сабору у Цариграду 1054. год. када је на сабор стигао охоли и надмени кардинал Хумберт као предтавник Рима. Надменост, и наметање римских догмата није могао да прихвати патријарх Михаило Керуларије. Кад на сабору представник папе није добио место председавајућег, представници Рима су увређени напустили сабор. Оставили су написану анатему на светом престолу у Цркви Свете Софије, па отресавши прах са ногу рекавши: „Бог нека види и нека суди”.
Патријарх Михаило Керуларије је о свему обавестио остале источне патријархе и на сабору у Цариграду је узвратио анатему на главе оних који су анатему оставили у олтару Цркве Свете Софије. И то је био за сада – дефинитивни расцеп. Било је после тога неколико покушаја уједињења и измирења. Најпознатији су били лионска и фиорентинска унија (1274, 1439), али су сви ти покушаји пропали.
Православни Исток и римокатолички Запад живе после тога одвојеним религиозним животом. Римокатолици су овој заједничкој некадашњој вери додавали нове догме, као на пример; учење о чистилишту, учење о сувишним добрим делима на чему почива учење о опроштајницима (индулгенцијама), учење о конкоминтанци на чему заснивају причешћивање верника само под једним видом, учење да је Пресвета Богородица рођена без прародитељског греха (такозвано учење о безгрешном зачећу), догма о папској непогрешивости, обавезни свештенички целибат (безбрачност), а учење да Дух Свети исходи од Оца и Сина унето је званично у Символ вере пре расцепа (филиокве).
Тако се, заправо хришћанство све више удаљавало од оне заједничке васељенске вере, а разни ратови и политички рачуни стварали су међусобни непријатељски однос, који се увек негативно одражавао на штету православних.
Без осталих догми римокатолицизам не би променио своју суштину, али ако би одбацио теорију папства, то јест, да је папски примат и непогрешивост засновано на Божанском, а не на човечанском праву, онда он престаје да буде римокатолицизам. А та теорија папства управо и јесте мерило, да је Римокатоличка црква са својим данашњим учењем и уређењем она оригинална Црква, или тај епитет припада Православној цркви.
Св. муч. Марина – Огњена Марија – 30. јун
Св. муч. Марина, у нашем народу позната и прихваћена као Огњена Марија, рођена је у малоазијском граду Антиохији, од угледних многобожачких родитеља. Веома рано, иако у таквом окружењу спознала је и заволела Христа.
Христа ради мучена је огњем, и зато изговара речи молитве због чега је и прозвана – Огњена Марија: „ Господе Ти си ме удостојио да прођем кроз огањ, сад ме удостоји да прођем кроз воду и њоме умијем грехе своје”. Мучитељи чувши да Марина помиње воду, донесоше кацу са водом мислећи да је уморе, али пошто остаде неповређена она благодари Богу: „Хвала Ти Господе, што сам на овај начин примила Св. крштење и постала члан свете заједнице Твоје!” После великих мука посечена је мачем, у време цара Диоклицијана.
Кикиндска црквица на Водици, прославља ову дивну угодницу и страдалницу Христову.
Св. пророк Илија – 2. август – Старозаветни пророк, боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје – родом је из племена Аронова из града Тесвита. Бог га је прославио али и удостојио да заједно са Мојсијем буде сведок преображења Христова на Тавору. Узнет је на небо у огњеним колима и коњима, а пред крај, опет ће се Илија јавити да сузбије силу антихристову. (Откр.11-1)
