- „МОЈ ЈЕ ЖИВОТ ШВИЦАРСКА”
- О томе да ли је у Швајцарској све мед и млеко и како се добијају боравишни папири и много чему другом, у разговору за „Нове кикиндске новине”, своја искуства преноси млади Кикинђанин, данас становник града Базела
Роберт Кабок је из Кикинде отишао 1999. године. Прво у Суботицу, али недуго затим, отиснуо се пут иностранства и западне Европе. У град Базел у Швајцарској настанио се 2011. где са супругом и двоје деце живи и данас.
– Одлучио сам се да напустим Кикинду прво због људи, јер ми је јако сметао тај наш менталитет „да комшији цркне крава, па нека мени цркну и две…“ После неколико година проведених у Суботици, видевши да ни тамо није пуно другачије, одлучио сам се за иностранство. Након дугогодишњих скитања, нашао сам жену свог живота у Швици и одлучио ту да се скрасим.
Шта је све било потребно да оствариш ту намеру и настаниш се у Швајцарској?
– Прво што ми је било потребно да дођем за Швајцарску је неко страно држављанство, јер са српским нажалост не може. Мора да се има и осигуран неки посао, пошто виза не може да се добије без неког уговора о раду и адресе на коју ћеш се пријавити. Затим, мораш имати и нешто новца, јер је овде поприлично скупо све. Значи, без неколико хиљада евра не вреди ни да долазиш уколико не желиш да си некоме на терету, или у неким колективним смештајима или јефтиним мотелима… Мада, ни они за услове у Србији нису јефтини и коштају око 600 франака месечно. Ја сам од првог дана био одвојен, самосталан и у јако лепој гарсоњери, коју ми је нашао први послодавац.
Овде је прва асоцијација на Швајцарску – добар животни стандард. Колико се тамо заиста добро живи и да ли је све „мед и алпско млеко“ као што се мисли?
– Овде је велики проблем доћи на посао, јер понекад мора да се направи и до 100 километара дневно како би се стигло до посла и назад. Значи, битно је имати неко превозно средство, а то такође кошта доста пара, уколико не намераваш да се „шлепаш“ са неким, као што доста наших овде ради. Овде важи правило да си или дошао са почетним капиталом, или у почетку живиш као пијавица. Пуно њих дође код неког свог, па седи месецима чекајући посао, а не размишљајући о томе, колико то кошта тог неког код кога је дошао… Овде једна векна хлеба кошта три франка. Доживео сам да видим људе које познајем да буквално немају шта да једу, па сам помагао колико сам могао. Следећи велики проблем је што овде кад дођеш, ти си фактички неписмен. Ретко ко зна да чита, пише и говори немачки, или неки од службених језика, француски или италијански. Самим тим смо сви принуђени да радимо код наших људи, који имају неке фирме, па те они углавном максимално искоришћавају и понижавају, да би те на крају чак и преварили за плату… Жалосно, али истинито, јер овде многи отворе такозване ГмбХ фирме, које су са минималном одговорношћу и које могу преко ноћи да се затворе без последица…
Како се остварује швајцарско држављанство?
– Држављанство се не добија баш лако. Потребно је да будеш преко 10 година ту, да не мењаш кантон, да си уредан папиролошки, без дуговања и слично. Овде је визни режим, па постоје и разне визе. Виза Г, која је погранична са ЕУ, па Л која је од три месеца до годину дана, нешто слично сезонској, па имас две врсте Б, која је од године до пет, зависно од тога како је добијеш – браком или на основу ЕУ докумената, па онда Ц која је од свих најбоља, али се до ње теже долази. Ако имаш Ц визу, са њом остварујеш сва права осим право гласања. Значи, баш и није приступачан систем. Од визе ти зависи колики порез плаћаш, колико ти је здравствено осигурање и ауто осигурање итд. Све у свему, за нас дођоше баш и није сјајно.
Чиме се бавиш?
– Од кад сам дошао, радио сам у главном у транспорту као шофер-достављач који нема радно време. Било је да сам и по 18 сати на дан радио. Тренутно сам на пробном раду као водоинсталатер, што ми је уједно и струка.
Колико Кикинђана има у твојој близини и дозвољавају ли вам обавезе да се некада окупите?
– Кикинђана има доста, али ја избегавам нека посебна окупљања. У почетку смо се дружили, али људи се јако промене овде, по правилу: „кад опанак постане ципела, а мисли да је чизма“. Многи постану љубоморни, па крену оговарања и тако… Наравно, никада такве ствари нисам волео, па избегавам наше људе, а и имам велики проблем да кажем увек шта мислим, а искреност се баш и не цени. Највише наших људи има у Цириху и овде у Баселу.
Која је твоја порука земљацима у Кикинди који би кренули истим путем?
– Треба у глави рашчистити шта се жели и хоће, и тек онда кренути. Бити добар математичар, јер када се на западу упадне у њихове слаткоречиве кредите и лизинге, треба пуно времена да се из тога извуче. И још нешто. Људима би увек требало рећи каква је стварна ситуација и не глумити када се дође кући.
