Човек је одувек веровао у постојање једне или више надчовечанских сила које су ван њега, од којих зависи и према којима осећа извесно страхопоштовање. Отуда, човек је осећао неодложну потребу да питање свога односа са том силом – или тим силама реши на начин који би му обезбедио благонаклоност у животу. Ово су неоспорне чињенице, које су свесни не само појединци него и цело човечанство.
Разуме се, сила или силе које је човек сматрао надчовечанским нису биле увек такве. За човеково осећање и држање према тим силама, за решавање питања његовог односа са њима, није било важно какве су те силе у ствари, већ како их је он схватио, какве су оне биле по његовом мишљењу – како је он у њих веровао. Зато је природа човекових осећања према тим силама, и природа његових односа са њима, увек зависила од природе схватања, или мишљења које је он о њима имао.
Та човекова вера у постојање једне или више надљудских сила које су ван њега и јаче од њега, од којих зависи, према којима осећа извесно страхопоштовање, као његов однос са тим силама, однос који обезбеђује њихову благонаклоност према њему – јесте религија.
Благодарећи посебним околностима или условима, под којима је у различитим пeриодима своје дуге историје живео и посебним духовним потребама које је тада осећао, човек није увек имао исто мишљење о природи надчовечанских сила у чије је постојање веровао. Према томе, његова религија није била увек иста. Напротив, историја религије јасно говори о томе да број различитих религија у свету није мали.
Ипак, свакa од тих религија има свој основ у човековој души, заснива се на његовом разуму, осећањима и вољи. Свака од њих задовољава његове специфичне или посебне духовне потребе, а свака се од њих изражава кроз веру, морал и култ. То је оно што је заједничко свим религијама. Према томе, свака релгија на свој начин обухвата целокупно човеково биће – прожима целокупни човеков живот. Сходно томе, религија препоручује: „Човековом разуму – веровања, његовој вољи – законе и санкције, његовом срцу – осећања, његовом телу – држање и покрете”.
Тврђење да постоје народи без религије до сада се показало као неоправдано. Још се нигде није нашао ниједан народ, па чак ни племе које није веровало у било какава виша бића. Стога имамо пуно право да религију, када се ова реч примени и на примитивно обављање светих обреда, назовемо једном свеопштом људском појавом. Свеопштост религије је сада општепозната. Откако је човек настао, није било народа који је био без религије, и да је он, како се каже, „неизлечиво религиозан”.
СВЕТИ ЈОВАН БОГОСЛОВ – 21. мај – Овај ученик, апостол и јеванђелиста Христов био је син Заведејев и Саломије, ћерке праведног Јосифа – обручника Пресвете Богородице. Када га је Спаситељ позвао, одмах је оставио свог оца и мајку и са својим братом Јаковом и пошао за Њим, и није се више одвајао од Господа, до самог краја.
Када су сви оставили осуђеног Учитеља, Јован је био уз Богомајку крај Крста. Господ га је удостојио, да му у најтежем тренутку са Крста повери своју Пречисту Мајку, као синовску бригу.
У време цара Дометијана оптужен је, мучен на разне начине, а како га цар сматраше бесмртним, посла га у изгнанство на острво Патмос, где је написао Откровење. Један је од четири јеванђелиста. Једини је од ученика Христових који се упокојио природном смрћу у стотој години.
ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛЕ – 22. мај – У време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика 1087. године, тело – свете мошти овог дивног угодника Божјег би пренето из Мира Ликијског у град Бари, у Италији,због најезде муслимана на Ликију. Овог славног светитеља наша Црква празнује 19. децембра, као и на хиљаде и хиљаде домова као своју крсну славу.
Кикиндски храм у центру слави Пренос моштију као своју храмовну славу. Овај храм је саграђен 1773. године, а од 1990. године ужива својство споменика културе од изузетног значаја.
