Богослужење у Српској православној цркви заузима видно и значајно место у духовном животу наших верника, и оно је утврђено и изражно типиком.
Како је богослужење шири појам, стога морамо појаснити шта се налази у садржају богослужења, као и какав однос наши верници треба да имају према богослужењу.
Уочи Васкрсења Христова, могли смо добити од стране наших телевизијских водитеља сасвим погрешне информације. Лепо је и радује нас што смо дочекали да се о црквеним празницима јавно говори не сумњајући у искреност и добру намеру позваних. Оно што је спорно, и што није ни у саставу правилне информације је та да спикери нису правилно информисани о сложеном богослужбеном поретку.
Састав богослужења подразумева: Свету литургију, вечерње, јутрење, бденије, часове и др. На Велики петак водитељ је објавио да тога дана због Страдања Христовог, неће бити богослужења, док је на Велику суботу речено да неће бити Литургије.
Црквени типик – правило гласи: на Вел. петак нема св. литургије, не приноси се бескрвна жртва јер је Христос себе принео – крсна жртва. Тога дана има од јутра до касно увече разна богослужења. У јутарњим сатима у свим храмовима служе се Царски часови, да би се након тога изнео Христов гроб и поставио на своје место. Поподне на вечерњу, свештеник из олтара износи плаштаницу и полаже на Христов гроб. У наставку вечерња поји се канон Богородице, одн. Плач Пресвете Богородице за Јединородним Сином. И на крају касно увече обавља се Христова сахрана. На Вел. суботу служи се Литургија св. Василија Великог.
Што се тиче водитеља из информативног програма, њима и није замерити – треба им само указати на одређена погрешна информисања која нису корисна за наше вернике.
Што се тиче неких верника који су, могли бисмо рећи редовни литургијски учесници, њима са правом можемо и замерити због самовољног понашања у храму за време богослужења.
Свако богослужење почиње великом јектенијом, а она одмах позива вернике на смиреност и молитвеност у храму јер каже кратко: „У миру Господу се помолимо”! То значи – ући у храм, целивати икону, упалити свећу, а затим стати на своје одређено место и ту побожно стајати до краја богослужења. То упућује да не шетамо по храму, али и док стојимо свe време, треба да буде достојно верника, не са рукама на леђима или у џеповима, са прекрштеним ногама и видно наслоњен на сто или зид, да не говоримо о употреби мобилног. У св. литургији, одмах после Символа вере свештеник возглашава: „Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свети Принос у миру узнесемо”. Ово се посебно возглашава јер ускоро почиње Канон евхаристије.
Клечање у храму без позива свештеника је погрешно, поготово за време читања св. јеванђеља, јер свештеник позива речима: „Премудрост, смерно стојмо чујмо свето Јеванђеље. Мир свима”. Када треба да се клечи свештеник каже: „Опет и опет колена приклонимо!” Непотребно је и некорисно за време богослужења гледати у свој неки часопис или га прелиставати, а не усмерити се на ток богослужења. Потребно је само следити богослужбена правила, и тада ћемо бити истински верници своје Свете Цркве.
Св. Василије Острошки – 12. мај – У Поповом Селу (Херцеговина) родио се Свети Василије Острошки од честитих и побожних родитеља. Та истинска хришћанска средина, у којој је одрастао и узрастао у православној вери и љубави према Богу и ближњима, била је темељ његове побожности.
Из те љубави родила се у њему жеља за монашким животом и духовној посвећености. Већ као монах у Тврдошу, а касније у Цетињском манастиру прочуо се по великој духовности.
Његова брига је била да сачува не само своју душу, него и душу свог народа, као и његове интересе. У чудесној пећини на Острогу, где је нашао свој духовни мир, провео је Свети Василије последње године свога живота, где се и упокојио 29. априла 1671. год. Његове свете нетрулежне мошти и до данас светле, зраче и помажу свима који му са вером притичу.
