Много се у последње време помињало очување српског језика, како путем јавних гласила, тако и у културној расправи на књижевном нивоу. И не само о очувању, него и о чистоти и правилном изговору. Тим поводом, и у овој рубрици било је речи о томе под насловом: „Српски језик и ћирилица”. Подсетићемо још једном на текст „Српски језик”, и видети како је говорио Стефан Немања своме сину Сави, кроз обраду књижевника Милана Медића.
„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа, а шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свога језика.
Земље и државе се не освајају само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио, колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који губи своје речи престаје бити народ.
Два народа, мило моје, могу се и бити и помирити, али два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици за живот и смрт. Док се у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, а кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један, битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Језик је, чедо моје, тврђи од сваког проблема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља, и где се још, као стари златник обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојити део земље и народ опет кад-тад вратити својој језичној матици и своме матичном народу”.
Имајући у миру речи мудрог и богонадахнутог Стефана Немање, потоњег монаха, а по смрти Св. Симеона Мироточивог, наш народ је ове свете речи поштовао водећи рачуна о важности језика, aли, погледајмо шта се дешава данас, након нешто више од осам векова од смрти овог мудрог државника и монаха – оца Светога Саве.
После толико векова, много се тога издогађало и променило, и сасвим разумљиво да је и језик доживео многе налете страних освајача и владара, али преживео и опстао, као и Српски народ. У таквим околностима, показало се и потврдило да је наш народ постојанији и отпорнији него у време мира, када не постоје притисци, и не само да не постоје притисци, него се и отворено говори о очувању и заштити српског језика.
Сада, када је Србија утемељила своју државност, химну, грб, заставу, писмо и када имамо све услове да сачувамо и српски језик, ми се њиме поигравамо. Налети интернет језика заменио је многе наше речи, док посебно забрињава и акцентирање наших речи, или избацивање слова – ф -, тако да су сви Стефановићи постали Степановићи. Знамо да има доста сличних презимена, али исто тако знамо да је само једно погрешно слово довољно да човек не може да оствари своје законско право. Стефановић, Степановић и Стевановић јесу слична, али нису иста презимена.
Француски хуманитарац – Арно Гујон, већ неколико година живи на релацији; Париз – Београд – Дечани, а и ожењен је Српкињом. Овај млади човек задивио нас је најпре својим хуманитарним акцијама за косовске Србе, али нас је такође задивио и одушевио знањем српског језика. У једној емисији посвећена његовом хуманитарном раду, а на питање; како је научио да тако добро говори српски језик, одговорио је: „Није било лако, али максимално сам се потрудио, а када сам савладао језик схватио сам да је у српском језику веома важно и значајно акцентирање. Потрудићу се да савладам и то”, рекао је Арно Гујон. Потрудимо се и ми, и дајмо допринос очувању српског језика.
Крајем маја 2013. год. када је први пут објављен текст под насловом – „Српски језик и ћирилица”, пришао ми је један дечак у завршном осмом разреду и рекао ми: „Оче, прочитали смо Ваш текст, ја и моји другари одлучили смо да више никада не користимо стране речи”. То ми је до сада – као уреднику ове рубрике, најлепше признање за оно што с љубављу радим.
