Рађање деце постала је највећа утеха за људе онда када су постали смртни. Због тога им је човекољубиви Бог, да би истог часа ублажио казну прародитељску и ублажио им страх од смрти и самоћe, даровао рађање деце, показујући тиме праобраз Вaскрсења.
Ко хоће да добро васпитава децу, он их васпитава у строгости и раду, да би истичући се знањем и владањем временом могли убрати плодове свога труда, поручује Преподобни Нил Синајски.
Строгост не подразумева одсуство љубави родитељске, напротив, у љубави и из љубави према детету, родитељи изражавају одређену озбиљност и брижност како би утемељили свој ауторитет, а на том темељу изградили дечју одговорност, дисциплину и примерено владање. Строгост је попут страха Божјег, који подразумева богобојажљивост и страхопоштовање, а за узврат човек добија неизмерну љубав и непрестану бригу и свако добро од Бoга.
У најранијем дечјем узрасту, треба им уградити васпитни систем, самим тим њихов живот се већ тада почиње усмеравати или ка пороку, или ка врлини.
Услед тога, ако их још од самог почетка, на самом прагу удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, то ће им у будућности постати навика и део њихове природе, тако да ће им свако рђаво дело бити страно. Примере добрих дела морамо и сами принети.
Деца нарочито подражавају живот својих родитеља, оно што примете код њих, они то и сами чине, било да виде добро, било да виде рђаво. Због тога се сами родитељи морају клонити лоших дела и понашања, како их не би саблазнили, него им пружили пример врлинског живота. Дете може постати добро или лоше, све зависи какво васпитање добије. Због тога реч Божја и саветује родитељима: Гајите их у науци и страху Господњем (Ефес. 6,4).
И управо у том страху, родитељи ће свом детету уградити потребно осећање да спознају шта је добро, а шта зло. У тој спознаји, они ће се безрезервно одлучити за свако добро и у њему узрастати богатећи се хришћанским врлинама, а то подразумева: доброту, дружељубље, поштовање и уважавање других – поготово лепо васпитање без ружних речи, учење и богаћење у свему добром. Са тим вредностима, постаће користан члан породице и друштва.
Многи родитељи, осећајући слепу љубав према деци, жале кад треба да их казне за одређене преступе, међутим касније када деца одрасту и постану непослушна, такви родитељи и сами схватају да су погрешили што их нису кажњавали, одн. што су им све дозвољавали, а преступе олако праштали. Посебно је забрињавајуће што су деца у најнижем узрасту препуштена улици и сами себи у касним вечерњим сатима, а сведоци смо каква су се монструозна догађања дешавала у последње време, и налети безумника над невином децом.
Родитељи вероватно мисле да им на тај начин удовољавају, а уједно и пружају прилику за самосталност. Излажење у провод око поноћи постала је код младих устаљена пракса. Разговарајући о томе, једна госпођа ми је рекла: .
-И моја ћерка је покушала да остаје дуже, али сам јој на време указала на то и ограничила је. Била је љута наглашавајући да све њене другарице тада излазе. Ја сам мама теби, њима нисам, поштоваћеш моју одлуку – рекла је исправно ова мајка. После пар дана и сама ћерка рекла је мајци:
-Мама, хвала ти, ипак си ти била у праву, јер сам видела и схватила каква искушења вребају нашу генерацију.
Ако родитељи не показују дужно старање о деци, не поучавају их разумно и не указују на добра правила, онда ће Бог тражити душе деце из њихових руку, поручује Преподобни Симеон нови Богослов.
Свети Јован Богослов – 9. октобар
Љубљени ученик Христов, апостол и јеванђелист, син Заведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника Пресвете Богородице. На позив Спаситеља, Јован је одмах оставио оца и мајку и рибарске мреже, и заједно са својим братом Јаковом кренуо је за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом био је сведок славног Христовог преображења, а као један од дванаесторице и Тајној вечери, где се удостојио да седне до Христа и приклони му главу на раме.
Једини је од ученика остао са Христом и саучествовао у Његовом распећу и болу Богомајке крај крста. Ту на Голготи, на месту највећег злочина у историји рода људског, Господ му са крста поверава Пречисту Мајку.
Испуњен благодаћу Светога Духа наставља велику јеванђелску проповед по Малој Азији, а највише у Ефесу. Незнабошци озлојеђени његовом ревношћу и успехом, ухватили су га и везаног послали у Рим, цару Дометијану. После великог истјазавања – мучења, протеран је на острво Патмос где је написао Јевађеље и своје Откровење. Једини је од ученика Христових умро природном смрћу у стотој години и преселио се у вечност живота.
