По римокатоличком учењу папство је божанска установа. Папа је наследник Светог апостола Петра на римској епископској катедри. Он има јурисдикциони примат, тј. примат правничке власти над свим осталим епископима. Поставља се питање – на основу чега?
На основу тога, што је и апостол Петар имао врховну власт над свим осталим апостолима. Као што је Господ Исус Христос невидљива глава своје Цркве, тако је и папа видљива глава Цркве Христове. Према томе, папа је према својој функцији заменик Христов на Земљи. У тој својој функцији врховног учитеља, он је непогрешив, када говори о вери и моралу. У том случају његове одлуке су непогрешиве саме по себи, а не по сагласности Цркве. То тврђење Римска црква је званично прогласила за догму на Првом ватиканском сабору 1870. године упркос енергичном протесту извесног броја присутних бискупа, међу којима се, бар у почетку, нарочито истакао ђаковички бискуп Јурај Штросмајер. У таквим околностима, један број бискупа се чак и одвојио тада од папе, основавши Старокатоличку цркву.
Апостол Петар, као што се види из самог јеванђеља, имао је првенство власти, а како је основао Римску цркву где је проповедао и где је страдао, по учењу римокатоличких теолога, примат Петрове власти прелази на папу. Уосталом, у току црквене историје никад се нико други није јављао као наследник апостола Петра, осим римског епископа.
Сва ова изложена схватања о папству која су се развила у Римској цркви после њеног отцепљења од Васељенске цркве, послужила су се као основа решењу Првог ватиканског сабора, да држећи се чврсто предања које је дошло до нас од почетка Христове вере. А што се тиче Православне цркве коју римокатолици сматрају и називају „шизматичком”, тј. „расколничком”, она се налази ван Римске „јединоспасавајуће” цркве. Према томе, за њу важе речи папе Бонифација VIII, и великог римокатоличког теолога из XIX века Ђованиja Перонија, који је понављао у својим предавањима да међу протестантима и православнима не постоји никаква разлика, и да они, који у шизми умру немају спасење.
Ту исту мисао, примењену посебно на православне Србе, поновиће и загребачки надбискуп Алојзије Степинац који ће о православљу забележити чувену оцену да је оно највеће проклетство Европе, веће и од протестантизма. Сходно схватању свог надбискупа, Анте Павелић који је на суђењу за ратне злочине као веран син Римокатоличке цркве изјавио да му је савест мирна, јер је поступио у складу са етиком своје Цркве.
На крају, постојала је видна тежња да се цариградски патријарх у свему изједначи са римским папом и са византијским царем, па по могућству да их и надмаши. Срећом, ту подвалу Православна црква није прихватила, а и историјска збивања су прекинула и спречила остварење тих тежњи. Од свега тога остала је још само титула „Васељенски Патријарх”. Но то је само почасна титула без икаквих посебних канонских права којима би он био изнад осталих патријараха. То је титула части, а не јуриздикције, а то је велика разлика од онога што се приписује римском папи.
Св. Марија Магдалина – Блага Марија – 4. август
Жена мироносица, која је са правом прозвана равноапостолна, родом је из Магдале покрај језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих је ослободи васкрсли Спаситељ. Верна следбеница и служитељка Христова за време земног живота Његовог. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина и горко туговала са Пресветом Богородицом и осталим женама.
Путовала је у Рим, и посетила је ћесара Тиберија коме је предала офарбано црвено јаје поздрављајући га речима: Христос воскресе! Овај поздрав остао је до данас, а посебно је у свечаној и молитвеној употреби код нас православних Срба.
Са великом љубављу према васкрсломе Господу, и са великом ревношћу, јављала је она јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала је мирно у Ефесу, а мошти су јој пренете у Цариград. Близу Гетсиматског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.
