Света тајна евхаристије – причешћа, са правом се назива и извором вечног живота. Сам Спаситељ рекао је:„Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је тело моје право јело и крв моја право пиће. Који једе моје тело и пије моју крв станује у мени и ја у њему”.(Јн.6,35)
Ову свету тајну Господ је установио на својој последњој – Тајној вечери са апостолима, када је у своје пречисте и божанске руке узео хлеб, благословио га, преломио и пружио ученицима рекавши:„Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи за отпуштење грехова”. Потом је узео чашу са вином, благодаривши Богу Оцу уздигао рекавши:„Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова. Ово чините за моју спомен”(Мт.26,26-27;Лк.22,17).
Како је Господ премудро поступио, кад је ову тајну установио! По речима св. Јована Дамаскина, „Он кроз обично по природи врши оно што је изнад природе…Пошто људи обично за храну употребљавају хлеб, а пију воду и вино, Он је са овим материјама (вешаствима) сјединио своје Божанство и учинио их својим телом и крвљу зато, да би смо се ми кроз обично и природно сјединили са оним што је изнад природе”.
На ову замену указује св. Јован Кроштански овим речима:„Уместо дрвета живота – хлеб живота; уместо плодова дрвета познања добра и зла – исти животворни хлеб живота. Онда је речено: не једите, да не умрете ( I Мојс.3,3); а сада је речено: једите, и бићете живи (Јн.5,51-58). Онда су Адам и Ева поверовали обмањивачу и извору зла и умрли; а сада напротив, верујемо речима Господњим: ово је тело моје, ово је крв моја (Мт.26,26-28; Мр.14,22-24) и оживљујемо; чиме смо пали, тиме и устајемо. Пали смо неверовањем, непослушношћу, устајемо послушношћу вере. Тада смо се сагласили обмањивачем – ђаволом против Бога и сјединили се с њим, на свој пад; сада се најусрдније сједињујемо са самом Истином – Богом Спаситељем.
У светом причешћу, дају се хришћанину поред вечног живота, и сва друга добра која су у Богу: очишћење од духовне прљавштине и греха, освећење душе и тела, просвећење разума и чула, здравље души и телу, мир и спокојство души, радост, љубав према Богу и ближњима.
Сва ова добра не дају се свима него онима који се постом, молитвом, добрим делима и покајањем очисте од грехова – а најпре од сујете и гордости, и на тај начин се припреме за сједињење са Господом и срце своје за станиште Пресвете Тројице. А ко се недостојан причести без ове припреме, тај према речима апостола Павла греши пред Богом и на суд себи прима свето причешће (Кор. 11,27-29).
Стога, сходно речима апостола Павла сваки верник, члан Цркве своје, мора прилагодити своје духовне потребе и матичној цркви, одн. епархијском Архијереју коме су одговорни – послушни свештеници. Таква богослужбена правила називају се типиком који се могу благо разликовати од eпархије до eпархије.
Оно што је везано за пост и причешће верних у ширем смислу, подразумева опште заједничко правило. Верници се могу причестити на свакој литургији – осим у време трапаве седмице које су изложене у малом црквеном календару, када не постоји могућност припреме за причешће, јер је у тим недељама пост разрешен, као и у Светлој седмици после Ускрса.
На свакој светој Литургији, сви присутни верници, поготово они који су укључени од почетка Литургије, евхријстиски су учесници, и због тога на крају Литургије примају нафору – освећени хлеб или тело Христово. Некада, а многи и сада, пре св. Литургије ништа не једу нити пију, пошто освећену нафору узимају као светињу – равну св. причешћу.
