„Вера је наша ова победа, која победи свет”. (Јн.5,4) Ову је истину објавио апостол и јеванђелист Јован, а ову истину објављују наши олимпијски спортисти у данашњем времену две хиљаде година касније, након недавно спуштене олимпијске завесе у Риу – 2016. год. Наши истакнути спортисти одлетели су у далеки Рио на крилима вере, вере у Бога, вере у себе и своје могућности.
Шта је вера? Вера је дар Божји и јесте као некакво божанско семе које Дух Свети посеје у душу човекову приликом крштења. Она је још и искра божанског огња, слична оном огњу који је сишао на апостоле у дан педесетнице. Такву веру, човек мора по слободној вољи да чува и јача у себи, али и да је исповеда свуда без страха и стида и каже попут Христових ученика и апостола:„ Господе дометни нам вере.”(Лк.17,5)
Наши спортисти испраћени су у Рио уз националну химну – Боже правде…То је химна која се деценијама чекала и прижељкивала, а наш народ и наши спортисти је са радошћу прихватили. Док се интонира химна, спортисти певајући изговарају речи које потврђују нашу љубав и захвалност према Богу, али и молитва, да нас води моћном руком и да нас заштити и спасе.
„Боже правде ти што спасе од пропасти до сад нас, чуј и од сад наше гласе и од сад нам буди спас. Моћном руком Ти нас води, будућности Српски брод, Боже спаси Боже храни Српске земље Српски род. Србију нам Боже спаси, молити се сав наш род”.
Ова химна – Српска химна, два пута је интонирана у част наших златних спортиста; прво Давора Штефанека, а на крају и најбољих ватерполиста свих времена, владара светских базена, на којима са правом могу да се примене речи апостола и јеванђелиста Јована:„Вера је наша ова победа, која победи свет.”
По повратку у Отаџбину, на аеродрому нашим олимпијцима приређен је свечани дочек. Радост и понос на лицима свих уз химну – Боже правде. Испред Скупштине, како им је и обећано величанствен пријем и захвалност одушевљеног народа.
Спортисте је дочекало на хиљаде и хиљаде одушевљених грађана – и опет химна Боже правде у извођењу дечјег хора и свих присутних.
У току олимпијског такмичења видели смо наше спортисте како се излазећи на терен крсте. Маестрални капитен кошаркашке репрезентације Милош Теодосић у тренутку успешног коша против Хрватске упире поглед горе, крсти се и изговара: Хвала ти Боже. Многе смо чули како изговарају речи: Ако Бог да победићемо, дај Боже, надамо се у име Бога, и још много речи нескривајући истинску веру. То су млади људи који су спознали дубину и лепоту своје вере. Они су свесни речи Христових који каже: „без мене не можете чинити ништа”, и то је искрено.
Сви наши спортисти одлетели су у Рио на крилима вере. Најпознатији и најбољи тенисер света Новак Ђоковић био је лидер спортиста и путоказ спортистима. Нажалост, наш Ноле већ виђен са златном олимпијском медаљом саплео се већ на првом кораку. Неверица и шок, али велики шампион је и велики и у поразу, велики јер је велики човек и верник. Он се плачући пред целим светом извињава свом народу што их је изневерио и моли за опроштај. Каква људска и спортска величина, који може да буде пример и сваком вернику.
Ово је тренутак, да наша младост која је уживала и радовала се успесима наших спортиста, извуче поуку и одреди себи морални животни правац. Поуку могу да извуку и политички лидери, поготово из Хрватске, на основу искреног и пријатељског загрљаја тренера Дејана Савића и Ивице Туцака након окончане финалне утакмице Србија – Хрватска.
