Крсна слава је наше велико непроцењиво духовно – културно наслеђе. Када кажемо наше, мислимо на наш Српски православни народ – једини народ који у крилу Цркве Христове има и своје заштитнике пред престолом Божјим.
Говорећи о крсној слави и светитељима као заштитницима, поставља се питање: Чиме су се светитељи толико узвисили и удостојили али и прославили у очима неба и земље? Искључиво смирењем и истрајном службом живоме Богу.
Такви Божји угодници, постали су заштитници српских домова у време родоначелника православља у Српском роду – Светога Саве. Овај наш највећи светитељ и просветитељ, у тренутку утемељене Српске државе, као и васпостављање Цркве Христове на степен Архиепископије, на чијем челу је он, решава можда и највеће питање. Знао је да Цркву Христову треба оживотворити; обновити душу српског човека, јер само тако, Црква Христова је жива уколико је испуњена чистим благодатним душама српским.
У тој обнови народне душе, св. Сава искорењује неприродно паганско схватање и употребу у српским домовима, и као прихватљиво и трајно решење успоставља светитеље – као заштитнике домова српских. Та замена мудро је учињена, јер је свака српска душа убрзо осетила да је, не само члан једне велике хришћанске заједнице, него да је сваки дом постао – Црква у малом, где су се славиле и неговале најлепше хришћанске вредности.
Крсна слава као духовни светионик подсећа и указује сваком православном вернику на потребу учешћа Цркве и свештеника у исправном прослављању светих. У том прослављању и приношењу, Крсна слава нас кроз дарове изнад свега подсећа на Христову литургијску заједницу. У тој заједници доживљавамо пуноћу евхаријстиске саборности и сједињење са Христом.
Само таквим учешћем, сваки свечар како се назива слављеник, са правом се може назвати истинским верником своје Цркве. Нема ништа драгоценије него када крст уђе у кућу, а са њиме и благослов Божја, а тај благослов испуњава душу сваког верника, који осећа сву духовну лепоту и радост породичног дома.
У таквом расположењу, православни хришћани моћи ће да виде себе као следбенике првовековних хришћана који су се одликовали од осталог света управо чистотом и лепотом породичног дома. Када је онај римски племић, незнабожац Петроније ушао у кућу једног свог пријатеља хришћанина, прво што му је пало у очи било је да се у томе дому живи једним посебним духом. На лицу домаћина и његових укућана био је неки сјај, нека благост и нека ведрина која је потицала управо из живота којим је та породица живела.
Честитајући свим нашим верницима Крсну славу, морамо нагласити велики значај светихугодника Божјих, о којима је још у Старом завету пророк Данило рекао:„Али ће светитељи Вишњега преузети царство и држаће га на вјек и до вјека” (Дан. 7,18).
Св. Арсеније Сремац – 10.XI – Велики јерарх српске цркве и наследник Светог Саве родом је из Срема. Млади Арсеније осетивши призив Божји замонаши се и искрено предаде себе подвигу. Вођен великим делима Светог Саве, оде у Жичу где га лично прими наш први архиепископ Сава који га учврсти у братство Жичко. Видећи у њему ретке врлине, Сава постави Арсенија за игумана Жичке обитељи. Када Хунгари навалише на српске земље, посла Сава игумана Арсенија да потражи скровитије место за архиепископију. Арсеније изабра Пећ и ту сагради манастир и цркву св. апостолима, која се касније прозва Црква Васкрсења Господња.
Пред свој други полазак за Јерусалим, Сава одреди Арсенија за свог наследника на архиепископском престолу. Мудро је управљао црквом 30 година, а упокојио се 1266.год. и сахрањен је у Пећком храму, својој задужбини.
Богословија у Ср. Карловцима носи његово свето име.
Св.краљ Милутин – 12. XI – Син је Уроша I и краљице Јелене, а брат Драгутина. Велики свети ратник Милутин је непрестано био у молитви, а Бог га је водио ка великим победама. Те велике победе нису били освајачки ратови, него велика одбрана вере православне и очувању Српског народа. У то време велики је притисак био, не само на српски народ, него на све православне народе укучујући и гору Атонску да признају унију одн. папу.
Сазидао је преко 40 цркава. Осим у Србији као; Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, Бањска и др, зидао је цркве у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму у Св. Гори. Упокојио се 1320.год. а његово тело почива у Софији – Цркви „Светога Краља”.
