Припремајући се за долазак, дочек и прославу најрадоснијег празника Васкрсење Христово, и читајући дванаест страсних јеванђеља, моги нам догађаји нису били јасни. У односу на Христа и Његове неизрециве љубави, правде и истине, јавља се неодлучност и сумња Његових ученика, док је посебно изражено издајство Јуде Искариотског и одрицање апостола Павла.
И управо ова два апостола и ученика Христова изазивају подељена размишљања и недоумицу, због чега су поступили тако у осудном тренутку? Посебно се поставља питање због чега је Јуда отишао у пакао, а Петар не само отишао у рај, него је добио и кључеве од раја.
Апостол Јуда своју издају припрема много раније. Своје издајство он покушава да оправда и јавно истиче своје незадовољствио према свом Учитељу.
„A кад Исус беше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алвастром посудом мириса скупоценога, и изли на главу Његову кад сеђаше за трпезом. Онда рече један од ученика Његових, Јуда Искариотски који га намераваше издати: зашто се ово миро не продаде за тристо динара и не даде сиромасима. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мога погреба. Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда” (Мт. 26, 6-12)
Насупрот Јуди, Петар је увек изражаво дивљење и поштовање према Христу, па чак и више од тога.
„А када дође Исус у крајеве Кесарије Филипове, запита ученике своје говорећи: Шта о мени говоре људи, ко је Син Човечији! А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да се Илија, други опет Јеремија, или који од пророка. Рече им Исус: А ви шта велите, ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос. Син Бога живога. А Исус одговарајући рече му: Блажен си Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима. А ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве Царства небеског; и све што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздрешиш на земљи, биће раздрешено на небесима”. (Мт. 13, 13 – 19)
Колико су ученици Христови били јоше неутврђени у вери, и поред тако чврстог Петровог исповедања сведоче речи Христове пред његово страдање: „Сви ћете се ви саблазнити о мене ове ноћи; јер у писму стоји: Ударићу пастира, а овце стада разбежаће се. А Петар одговарајући рече му: Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никада саблазнити. А Исус му рече: Заиста ти кажем, ноћас пре него петао запева, три пута ћеш ме се одрећи”. (Мт. 26, 31 – 34)
Тако је и било како је Христос рекао. Сви Његови ученици и апостоли разбежали су се, а Петар га се три пута одрекао. Када је петао трећи пут запевао. Петар се сетио Христових речи, изашао је напоље и заплакао је горко.
Како је поступио Јуда? „Тада видевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се и врати тридесет сребреника првосвештеницима и старешинама говорећи: Сагреших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети. И бацивши сребренике у храму, изађе и отиде, те се обеси” (Мт. 27, 3-5)
Петар је огрешио, одрекао се Христа у тренутку људске слабости, сагледао је и спознао дубину свог сагрешења заплакавши горко. Сузе искреног покајања опрале су његов грех. И Јуда је спознао свој грех и раскајао се, али не и покајао. Он у свом раскајању не изражава покајање, него разочарање, и због тога чини још много тежи грех. Пресуђује себи, одлази те се обеси.
Колико је покајање – признање сопствених слабости, важно у духовном развоју и узрастању сваког хришћанина, сведочи и покајни разбојник на крсту, кога Спаситељ са собом првог уводи у рај. Зашто баш њега? Зато што је Господ хтео на том примеру да истакне значај искреног покајања и укаже да нема тога сагрешења које Бог неће опростити човеку.
