До Христовог Васкрсења, сви су после смрти одлазили у мрачне просторе ада, у коме није било никога да слави Бога, и тако је бесмисао смрти држао у оковима сву творевину (Пс. 6,6;Ис. 38, 18). Христос Бог силази у дубине ада и вериге вечне које су држале тамо свезане, бивају сломљени. Ад је испражњен, а Господ наш изводи прародитеље и праведнике у светлост новог живота. Смрт је од тада само сан. Она више не означава крај већ врата вечног живота у Христу. Зато и Апостол Павле радосно кличе: „Мени је Христос живот, а смрт добитак” (фил.1,21).
По Васкрсењу Христовом, стварност привремене смрти за нас се не укида – људи и даље умиру, али је Васкрсењем укинута бесконачност смрти. Јер ако неко умре да би после тога имао бољи живот, онда то није смрт него уснуће и прелаз кроз смрт у живот. Одвајање душе од тела, располућење човека је привремено.
Залог тога је Васкрсење Христово, по речи Апостола Павла: „Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети” (I Кор. 15,45). То је могуће због тога што смо се кроз крштење сви у Христа обукли, са Њим умрли, и са Њим васкрснули, док у Светој Евхаристији – Причешћу, примамо Христа у себе, и бивамо у Христу за живот вечни. Укратко, у Цркви смо примили дар усиновљења и залог бесмртности, и зато у Литургији Бога зовемо Оцем јер бивамо усиновљени у Сину, који једини Бога може назвати Оцем. Тако из тог јединства са Христом, произилази да је Христова победа над смрћу и наша победа над смрћу, и започињање живота вечног.
Очистивши чула светим постом, угледајмо неприступну светлост Васкрсења, угледајмо Христа који блиста у нашим срцима! Опростимо једни другима, обновимо се Васкрсењем у нови живот! Без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, нећемо моћи да у своја срца примимо светлост Васкрсења
Не бојмо се, дакле ,овога света, јер је Христос победио свет. Дубоко верујемо да нисмо од овога света иако у њему живимо. Христос вечна Истина, отворио нам је двери Царства Божјег. Оно је наша истинска отаџбина, а ми смо у овоме свету само путници који проходе кроз време и простор, сведочећи својим животом. Немојмо, зато, никада заборавити у Кога смо крштени и за Кога живимо, да наша животна трка не би била узалудна, и да наша нада не буде нада у празне сујетне идоле овога света и века (Гал.2,2).
Данас хришћани страдају широм света, посебно на Блиском Истоку. Пример њихове вере и њиховог трпљења нека и нама буде охрабрење и залог да Господ никада неће оставити Своју Цркву и да се благодат Божја умножава онде где се умножава страдање. Не треба никада заборавити, да је сам Господ Христос са Пречистом Мајком и Праведним Јосифом избегао у Египат како би се склонили од насиља Иродовог, и на тај начин показао да смо сви странци у свету који у злу лежи.
Насупрот злу, призвани смо да где год се налазили, и шта год радили будемо миротворци, и на тај начин сведочимо Бога који нам даје мир. Иако смо сви различити, не смемо никада да превидимо да смо сви створени по лику Божјем и позвани да будемо једно у Христу. Чинећи тако, учинићемо да се у нашим делима пројављује Господ, који нам је Сам рекао да треба да будемо светлост свету.
Следећи ту Христову поруку, схватићемо и усвојити програм Спаситеља и речи Апостола Јована који каже:„Тама пролази а светлост светли”. Сва светлост тога програма долази до победе живота над смрћу од васкрсења Христовог.
Зато радосно поздрављајмо једни друге од Васкрсења до Спасовдана, јеванђелским и народним поздравом:
Христос воскресе – Ваистину воскресе!
