„Родослов Исуса Христа, сина Давида Аврамова сина. Аврам роди Исака, а Исак роди Јакова, а Јаков роди Јуду и браћу његову…А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, која роди Исуса прозванога Христа. Свега, дакле, од Аврама до Давида, колена четрнаест, а од сеобе вавилонске до Христа колена четрнаст” (Мт. 1, 1-17).
Да ли је овакво учењеБиблије о постанку света у супротности са учењем модерне науке, као и начин рачунања када је свет постао?
Када је реч о начину рачунања постанка света, постоје драстично опречна мишљења. Свети апостол и јеванђелист Матеј своје јеванђеље почиње родословом Г.И. Христа, које нам указује на приближну тачност стварања света – а то је око седам хиљада година.
Ни најсвременија наука није изнела, нити дала приближно човечанству податке када је свет настао. Једино можемо из извора археологије чути и чудити се, каквим подацима располажу. На пример, ископавањем пронађен је одређени значајан предмет, и ни мањe ни више – стар је петнаест милиона година. Таквих извештаја, или сличних било је на претек, али без икаквог утемељења ни доказа… Ако је и од археологије, много је и неприхватљиво.
Када је реч о самом стварању света, Библија нас учи да је претходила божанска мисао – реч, и божанска воља. На основу овакве теолошке тезе, педставник модерне науке Џем Џинс, физичар, има одређена сазнања и мишљења у односу на претходна научна истраживања и каже:
„Данас је постигнута сагласност – пише Џем Џинс, која се у физичкој науци претвара готово у јединосушност – у томе да нас ток знања води једној немеханичкој ставарности. Свет или свемир почиње да нам личи више на велику мисао него на велику машину. Разум не изгледа више као незвани гост у царству материје. Напротив, ми наслућујемо како баш тај разум треба да поздравимо као творца и управљача царства материје. Ми долазимо до сазнања да свет пружа очевидне доказе за постојање једне силе која му одређује циљ и њиме управља, а која има нечег заједничког са нашим сопственим индивидуалним разумима”.
Нису ли исто тако и многе природне силе, којима наука покушава да објасни многе природне појаве нешто што се не може видети, ни чути, ни опипати, ни омирисати? Па ипак све те нематеријалне силе постоје, јер су последице њиховог дејства подложне човековом чулном искуству. По природи тих дејстава човек једино и може да донесе свој суд о природи сила које их проузрокују.
Тако на пример, ако се вратимо на експеримент којим је Плато хтео да на један очигледан начин докаже Кант-Лапласове хипотезе, ми ћемо морати у томе експерименту да видимо не резулат случајног, већ планско дело једног мисаоног експериментатора. Пре вршења експеримента, припремио је све што је потребно за успешно извођење тога експеримента: стаклени суд, воду, алкохол, уље и иглу. Овај експеримент Платоа, као осмишљен не би могао бити изведен без свог творца.
А ако се један експеримент, као што је извео Плато, не може замислити, а камоли извршити без једног учесника – творца, тако и одређене материје, поставља се оправдано одређено питање? Како ће се не само замислити, него и извршити један неупоредиво крупнији експеримент – дело стварања, са огромном космичком масом, ако из таквог дела не постоји један свемудри Торац као што је Бог.
На основу свега до сада реченог, можемо закључити да метријалистичко схватање материје и његово учење о постанку света- учење које је „систематски” изложено у Кант-Лапласовој терији – не задовољава.
И на крају треба додати, да је на темељу астрономије, физике, математике, па и логике – Библија у праву.
