Кад су људи у Србији први пут чули и видели телевизијску репортажу о једном француском младићу – скоро дечаку, који је камионом довезао хуманитарну помоћ пострадалим, обесправљеним и утамниченим Србима на Косову и Метохији, помислили смо да је реч о неком „нашем човеку”, мајка му је вероватно Српкиња, пореклом са Косова и Метохије.
Овако почиње свој предговор Душан Ковачевић, у књизи „Сви моји путеви воде ка Србији”, а реч је о Арну Гујону, великом хуманитарцу из Француске, који као одговор на почетак текста г. Ковачевића каже: „Иако немам ни кап српске крви, али у мојим венама тече Србија”.
Како другачије објаснити толику љубав и бригу за један „озлоглашени народ”, распет по свим светским медијима и оном ужасу од холивудских филмова у којима су највећи негативци пореклом из Србије.
Да ли је тај млади човек – скоро дечак, покренуо први камион хуманутарне помоћи из Француске само зато што је видео и осетио да је реч о великој неправди; да се у „срцу Европе” догађа дискриминација равна геноциду над цивилним становништвом током Другог светског рата, патњом деце која су осуђена на живот у логору.
Ово је на почетку рекао истакнути академик Душан Ковачевић о великом хуманитарцу, а на крају свог предговора, он о њему каже:
„Арно данас говори и пише српски – ово потписујем као један од милион сведока, боље, лепше и тачније од већине људи који живе у земљи Србији, и од већине који су земљу напустили. У животу сам написао многе предговоре, поговоре, сећања, сведочења… али ми је овај предговор један од најдражих; писао сам га са осећањем најискренијег поштовања за све оно што је наш пријатељ и земљак Арно Гујон учинио – и непрестано чини за људе, а посебно децу са Косова и Метохије”, завршио је свој предговор г. Ковачевић.
У свом уводу, аутор књиге г. Арно Гујон, између осталог каже:
„Навршило се десет година мог ангажмана и сада је дошло време да напишем ову књигу. Наступио је дакле, тренутак да посведочим шта сам видео и да испричам шта сам доживео током свих тих година. Француској публици која прати мој рад углавном су познати доживљаји о којима сам говорио у новинама или на многим јавним иступањима и предавањима која сам и њима држао. Данас желим да се обратим Србима и да им објасним разлоге тог свог ангажмана, као и оне разлоге који су ме навели да дођем у Србију, да се настаним у њој и да живим међу Србима. Ова књига је тек каменчић у врту француско-српског пријатељства и у њој, као таквој, немам намеру ни да судим нити да ласкам, него напросто жели да најјасније покажем како један млади Француз 21. века гледа на тај одавно пријатељски народ. Дуго боравећи међу Србима и радећи са њима, успео сам да их упознам и да процењујем њихове врлине, а понекад и мане. О свему томе такође желим да сведочим, уверен да виђење једног странца, уколико је часно са пуно поштовања, може помоћи том истом народу да упозна себе”.
„Наш превасходни циљ” – наставља у својој књизи г. Гујон, „јесте да помажемо енклавама, али и да у Француској сведочимо о томе у каквом се положају налази српска мањина на Косову и Метохији, и да тако људима подстакнемо жељу за материјалном или моралном солидарношћу с тим народом. Време је да се промени негативна слика о српском народу. Сматрам да ће се тако обновити старе везе француско-српског пријатељства, што је врло значајно.
Диван је тај српски народ! својевремено је ускликнуо француски државник Леон Гамбета (1838 – 1882). Хтео бих да баш то сваки Француз помисли и каже”.
Арно Гујон се прво заљубио у Србију, затим у српски народ, а одласком у Зворник ради хуманитарног ангажмана, није ни слутио да ће се заљубити у једни Српкињу – лепу Ивану која ће постати и његова животна сапутница. Година 2015. била је круна среће и радости. Арна и Ивану Бог је украсио ћеркицом Миленом, а исте године у Високим Дечанима, Арно се крштава уз своју ћерку, а затим Арно и Ивана склапају и црквени брак, где се пред Богом заклињу на вечну верност.
Породични живот настављају трајно настањени у Београду, док је Арно већ годинама активан на релацији: Београд – Париз – Високи Дечани, због честих хуманитарних акција. За то своје огромно човекољубље, неколико пута је примио значајне и престижне награде од Републике Србије. Више него оправдано! Акције се настављају.
