ЈЕДИНИ ПРЕОСТАЛИ ОЏАЧАР У ОКОЛИНИ
Стеван Фелбаб већ 40 година чисти и оспособљава димњаке за нову сезону
Да повезивање оџачара са добром срећом није мит, уверио нас је једини преостали оџачар у Башаиду и околини Стеван Фелбаб.
Иако је у пензији, већ преко четрдесет година и даље чисти и оспособљава димњаке за нову сезону. Оџачар Стева доживео је бројне авантуре бавећи се занатом који изумире, а највише му је драго што је чистећи димњаке, како каже, спасао много живота.
Иако се добрим делом становништво одлучује за нове начине грејања, мноштво је домаћинстава који још користе огрев на чврсто гориво, најчешће на дрва, због чега оџачарски занат још није изумро. Ипак, мајстора готово да нема, а млади нису заинтересовани да се обуче. Каже да је некада у Кикинди било 22 оџачара, а данас не могу да се изброје ни на прстима једне руке.
– Жалосно је то што нема димничара. Пре се више ложило на чврсто гориво, а сад је све модерније, на вреловоду. Било нас је 22 димничара, а сад нема више ниједног. Ево, био сам пре неки дан, комшије су ме звале да им очистим димњак, био је запушен, па сам морао, иако сам у пензији. Како да их оставим, морају да се греју. Отишао сам, урадио и нисам ни наплатио, седнемо, поразговарамо и попијемо кафу – објашњава Фелбаб и додаје да је посао оџачара тежак, али да му је временом прерастао у љубав. Када би се поново родио, каже, исто би се бавио овим занатом и не може себе да замисли у неком другом занимању, иако је ово веома ризично.
– Тешко је бити димничар, радили смо и котлове, ишли зими… Прали смо котлове од киселине, масне соде… На Метанол сам ишао, горе на димњак, у Ливници сам радио, у Нафтагасу… Прљав је јако посао, али сам то волео, и данас би опет био димничар – истиче Фелбаб.
И дан-данас мајстор Стева присећа се сваке улице у Кикинди у коју је крочио и чистио димњаке, некада исти и 10 пута годишње. И не само то, спасао је многе животе због чега је права штета што их више готово и нема.
– Лети смо палили димњаке, зими се ишло у свако село и у Кикинду. Знам сваку кућу, 32 године сам улазио у куће. Сећам се да је у Хајдук Вељковој био заглављен голуб у саћу од проточног бојлера. Разних је ситуација било. Кад смо отишли на Теремијски друм, отворили врата и видимо мокри зидови, вратанца отпала, запушен димњак, и спасили смо нечији живот – присећа се оџачар Стева и додаје да је током 32 године радног и 8 лета бенефицираног стажа било бројних анегдота:
– Било је у димњацима свега. Кад мајстори праве кућу, ако газда није добар, ставе шешир и кад ставимо огледало не види се, а четком га избацимо. Циглу убаце или канту малтера, свашта је било – закључује мајстор Стева присећајући се тог раздобља свог живота, с осмехом на лицу.
ВАЖНА КОНТРОЛА
Многобројне опасности долазе од запушених оџака: од ситуација где дим, односно угљен-моноксид, кроз пукотине може улазити у стамбени простор до врло могућих самозапаљења која се врло лако шире. Фелбаб упозорава да је ложење сирових дрва опасно, јер тада долази до стварања смоле, запушења, па и запаљења.
– Пре грејне сезоне требало би да се преконтролишу зидови од гаса да не би дошло до нежељених последица. Димњак од чврстог горива када је запушен, види се, неће да гори и дими се. Кад се кречи, очисти се димњак, извади се гар из таложника да се не би упалио. Кад се ложи суво, ако цеви од пећи нису очишћене, хоће да се упали димњак. У димњак не сме да се баца вода– упозорава Фелбаб на важност контролисања оџака.
ДОНОСЕ СРЕЋУ
Генерацијама се верује да је срећа видети димничара, па би тако, они који га виде, штипнули особу крај себе или се ухватили за дугме на одећи, а онда би пожелели жељу.
– Кад смо ишли улицом, вичу: „Ено га димничар” и хватају се за дугме – присећа се овај времешни оџачар задовољан што је његова појава измамљивала осмехе на лицима.
