- „КОМШИЈА, ПА БОГ“
Ове године навршава се читав век од завршетка Првог светског рата, века од стварања Краљевине Југославије и Краљевине Румуније. Разграничење између две државе коначно је завршено тек почетком 1924. године. Те године установљена је и данашња граница на територији општина Кикинда и Жомбољ.
Данас су односи између две земеље најбољи од стварања две државе јер живимо у пријатељским односима са комшијама Румунима. Граница је слободна и проходна за грађане из обе државе. Грађани у свако доба дана и ноћи могу да одлазе у суседну земљу преко три најближа гранична прелаза, не питајући никога и слободно се крећу кроз територије обе државе.
У прошлости граница између две земље је била у једном периоду мека, па онда у другом времену „забетонирана“, да би опет у неком другом времену полако се отварала за грађане две земље.
Новоуспостављена граница после Првог светског рата раздвојила је исти народ који је стотинама година живео у једној држави. Преко ноћи јављено им је да живе у две државе. Иако су створене нове државе, граница је била мека то јест допуштено је било грађанима да и даље остварује своје економске и друге интересе у суседној земљи. Уз пограничне дозволе које су масовно дељене, грађани су могли да одлазе у суседну земљу да купују неке производе као петролеј, со и друго. С друге стране, могли су и да продају своје производе у другој земљи.
Средином тридесетих година, неколико стотина грађана Кикинде и Мокрина одлазило је пешке преко Накова, Ловрина и Српског Семпетера за српски манастир Бездин на празник Велике госпојине. Људи су границу прелазили само по списку које је носио ђакон.
Првих година по завршетку Другог светског рата граница је била скроз отворена. Могла се прелазити без дозвола и пасоша. Грађани и спортска друштва одлазила су у места где Срби живе, а највише у Велики Семиклуш, Велики Семпетер или Варјаш. Тако је кикиндски Фудбалски клуб „Раднички“ гостовао 1945. у Великом Семпетеру, а чувена СД „Делија“ и драмски ансамбл из Великог Семпетера гостовали су у Кикинди. И српски ђаци на сељачким колима својих родитеља из ових места одлазили су у Кикинду и похађали Гимназију. Пре десетак година Драгица Видак, учитељица из Српског Семпетера показивала ми је штампани Годишњи извештај кикиндске Гимназије где су уписани и српски ђаци из Румуније.
Oнда је дошла 1948. Информбиро. Граница је затворена. Жица је постављена километрима дуж границе. Тада су дуж уз границу изграђене карауле и зидане осматрачнице. У атару Великог Села подигнуте су две карауле и три осматрачнице. Једна караула наспрам Хуберта и једна наспрам Солтура. У хубертском атару подигнуте су две зидане осматрачнице и једна у солтурском пољу. Градили су их мештану зидари Обрад Бјелић, Црни и Бели Сава Шпегар, Драго Боснић, Кењало, Владе Ћосић, Лука Травица, млађани Сељо Селаковић, Перо Бунић и други.
Тих година било је звецкања и пушкарања оружјем. Народ поред границе се узнемирио. Крајишки борци настањени у Накову, Великом Селу, Новим Козарцима, Српској Црњи нису се бојали. Штавише, иако са војском на граници, румунски граничари бојали су се наших сељана. Као анегдота прича се у Великом Селу да су једном са песмом колонисти из Хуберта ишли на рад према граници са мотикама на раменима. Војници са супротне стране, иако су били заштићени бодљикавом жицом, толико су се уплашили да су побегли у Жомбољ, оставивши границу без чувара.
Од средине шездесетих година како су се отопљавани односи између две државе и граница је постала проходнија, отворенија. Деведесетих година за време санкција Србији, које је спроводила Европа и Америка, Румуни су отворили границу за несметан проток бензина и тако допринели да лакше поднесемо санкције. И тако се још једном у невољи показало ко вам је истински пријатељ. Не каже се без разлога „Комшија, па Бог“. И надаље односи су из године у годину били све бољи да би данас, рекао бих, постали скроз пријатељски и са великим поверењем са обе стране. Грађани се слободно крећу преко границе и кроз две земље. Само треба подсетити колико хиљада Румуна дође на наше Дане лудаје, као да граница не постоји.
Недавно сам сасвим случајно с Дамиром Бјелићем, председником Ловачког удружења „Велебит“ обишао атар Хуберта и Солтура. Возили смо се са ладом нивом поред саме границе на дужини од неколико километара. Знам одраније да је одавно напуштена и срушена бивша караула у Хуберту, али сам био изненађен када сам видео да је и солтурска караула напуштена и девастирана. Знам да се војска одраније са обе стране границе по европским правилима повукла у унутрашњост. Њу је заменила гранична полиција, а сада је и она напустила караулу. Кажу односи су добри и нема потребе да је полиција стално стационирана на граници. Кога да чува кад су односи између две државе пријатељски и нико више не бежи из своје земље јер свако може слободно да се креће у Европи. Истина повремено границу обилази гранична полиција из Црње.
Присетио сам се својих дечачких дана када сам са другарима чувао краве. Одлазили смо лети скроз до граничног појаса, на стрњике. Као и сва деца били смо знатижељни да направимо неки подвиг. Са рукама смо се споразумевали са румунским граничарима и односили им наше квалитетне цигаре. Они су нам захваљивали, а онда смо бежали назад у њиву да нас не виде дежурни на румунским гвозденим осматрачницама.
Само једном сам ишао бициклом уз саму границу од солтурске до хуберстке карауле. Било је то крајем 50-их година. На караули се постављала спомен-плоча нашем војнику граничару Станоју Вукојевићу кога су 13. јуна 1951. године убили Румуни. Нисам се бојао возити бицикло уз саму границу јер је тог дана много омладине из села ишло пешке, колима и бициклом на ову свечаност.
Данас када су односи између две земље пријатељски, нико више нема потребе да бежи преко границе. Једино слободно без „пасоша“ границу прелећу фазани, а прелазе срне и зечеви.
Поред празне и девастиране солтурске карауле на граници, у хубертском атару налазе се две добро очуване наше зидане осматрачнице. Правили су их после рата великоселски зидари. Њих је пре неколико година војска дала Ловачком удружењу „Велебит” за ловачке потребе како би могли да прате кретање високе дивљачи. Ловци осматрачнице држе у добром стању. Када треба врше ситне поправке.
Између две осматрачнице на самој граници налазе се два велика камена дужине једно метар и по и ширине око 80 сантиметара. Они подсећају на предратни време када су сељаци из Хуберта ту доводили своје краве и телад, показивали војницима сточне пасоше и одлазили да их продају у Жомбољ. Трговина је била слободна без икакве царине.
Дуж границе протежу се одвојена, једно четири метра један од другог, два гранична пута куда се гранична полиција креће са возилима. Једним наша, а другим румунска. Између два утабана пута је ничија територија, обрасла травом. Само се на извесним раздаљинама налазе бели каменови као ознаке да је граница. Читам, великим словима пише: СФРЈ! Држава је давно нестала али неки симболи су остали да подсећају на прошла времена.
