15. фебруар 2017.
У четрдесети дан по Рождеству Пресвета Дјева донела је свог божанског Сина у јерусалимски храм, да Га сходно закону посвети Богу и себе очисти (Левит. 12,2-7; Исход.12,2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није никако хтео да се огреши у Свој Закон, који је Он дао кроз свога слугу и пророка Мојсеја.
У то време држао је чреду – богослужбено дежурство – у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он је дочекао, а затим увео и ставио Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом у храму су се појавиле две чудесне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узео је на руке своје Месију изговоривши: „Сад отпушташ у миру слугу твога Господе, по речи твојој, јер видеше очи моје Спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свих људи, светлост да обасја незнабошце, и славу народа твога Израиља”.
Праведни Симеон био је један од знамените Седемдесеторице, којима је био поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Преводећи пророка Исаију дошао је до пророчанства о зачећу Пресвете Богородице где се каже: „Ето девојка ће затруднети и родиће сина и наденуће му име Емануил што значи: с нама је Бог.” (Ис. 7,14). Ове речи га збуне, и он покуша да реч дјева замjени са жена, али у том тренутку јави му се ангел Божи рекавши му; да је пророчанство истинито, и да он неће умрети док не види Месију рођеног од дјеве.
Када је Дјева Марија донела у храм богомладенца, праведном Симеону је благодаћу Духа Светога било откривено, и он у храму познаде Дјеву и Младенца по светлости који се појавише око њихових глава као ореол. Испуњен духовном радошћу Симеон узе Христа у руке, и тада је изговорио речи – Сад отпушташ у миру… Ове изговорене речи постале су редовна молитва у вечерњем богослужењу. Ту се нашла и пророчица Ана, кћи Фануилова која је познала Месију и објавила Га народу.
Праведни Симеон дочекао је дубоку старост, а по овом догађају мирно се упокојио. Црква га празнује сутрадан по Сретењу.
Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића св. Јован Златоуст вели:„Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом, тако и овај дан.” Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се овај дан спомиње међу хришћанима, но торженствено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народу у Цариграду и околини, а у исто време догоди се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људску, као и немоћ у свој слави и власти својој, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву у целом царству. На сам дан Сретења уприличе се велике литије кроз градове и села, и Господ се смилује и услиши молитве и све невоље заустави. То се догодило 544. године, и од тада се Сретење званично празнује као празник Господњи.
Сретењски устав – Када је кнез Милош покушао да не испуни своје обавезе о сазивању скупштине ради доношења устава, планула је организована буна у јагодинској нахији на челу са Милошем Радојковићем великим расинским сердаром. Кнез Милош се препадне, и кад устаници уђу у Крагујевац, он обећа да ће сазвати народну скупштину на Сретење 1835.год.
Сретењским уставом ограничена је власт кнеза Милоша Скупштином – од 100 изабраних посланика и Државним совјетом на челу са преседником, од шест попечитеља, државних совјетника и једног секретара. Кнез заједно са Државним совјетом врши законодавну и извршну власт; судска власт се уређује самостално.
Девета глава Сретењског устава односи се на Цркву. Предвиђено је установљење и уређење духовних власти сходно утврђеним уговорима са Васељенском патријаршијом у Цариграду.
Проглашава се слобода сваке вероисповести; људима који не припадају православној цркви дозвољава се заклињање по обредима њихове цркве. После доношења устава, народ се примирио пошто су уставом обезбеђења општенародна права.
Србија већ неколико година прославља Сретење као Дан државности, и тако поштујући први демократски устав у Србији.
