Хипотеза по којој је религија постала из човековог осећања страха од природних појава.
По овој теорији, примитивни човек је не познајући праве узроке природних појава – узроке које је тек наука у току времена открила – веровао да су те појаве дело страшних невидљивих сила, од којих и он зависи и које су према њему непријатељски расположене. Гоњен осећањем страха од тих сила, човек покушава да их различитим средствима придобије за себе. Религија није ништа друго до резултат или плод тога покушаја. Ову хипотезу укратко излажу латинске речи: Страх је први створио богове у свету.
Ово је вероватно најстарија и најраспрострањенија хипотеза, по којој је религија у крајњој линији последица човековог незнања. Човек верује да иза природних појава постоје надчовечанске и према њему непријатељске невидљиве силе, и плаши их се само зато што не зна узроке тих појава.
Најпре, ова хипотеза није у складу са психолошким чињеницама: она сасвим неоправдано своди религијско осећање на осећање страха. Међутим, између ова два осећања постоји велика разлика, јер религијско осећање не само да не удаљава човека од надчовечанских сила, у чије постојање верује, већ их њима приближава. Насупрот томе, они у тим силама виде више као своје пријатеље или природне заштитнике.
Од најстаријих времена, за разлику од магије и врачања, религија се обраћа сродним и пријатељским бићима. У једино правом смислу схватања, она почиње не са неким неодређеним страхом, већ са поштовањем и жељом за јачим и ближим односом према боговима. Према томе, почетак религије треба тражити не у страху човека који осећа од надчовечанских сила, већ у његовој љубави према њима.
Но, иако је истина да религија у правом смислу речи има свој почетак у љубави а не у страху, не мања је истина да је страх – не страх од неразумних oпасности већ заслужене казне – бити за човеково морално и религиозно васпитање. Страхопоштовање је једина реч која најприближније изражава основно религиозно осећање.
Страх који улази у састав религијског осећања јесте страх своје врсте, који се састоји више из поштовања него из бојазни, и у коме преовлађује оно сасвим нарочито узбуђење које је у човеку инспирисано оним што је величанствено. Према томе, хипотеза страха је психолошки неоснована и неоправдана.
Духови – 4. јун. Овај Христов празник назива се још и Педесетница јер пада увек педесет дана по Васкрсењу Христовом, што значи да је покретан празник.
„Царе небески, Утешитељу душе истине, који си свуда и све испуњаваш, ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоће и спаси, Благи, душе наше”.
Ову молитву свештенослужитељи узносе Богу пре сваке Свете литургије као и пре сваког молитвеног собрања, а посебно је призив Светога Духа испуњен у дан Педесетнице, приликом силаска Светога Духа на апостоле. Силазак Светога Духа на апостоле је коначно испуњење Христовог земаљског месијанског дела, и рађање хришћанске Цркве.
Благодау Светога Духа, који свагда борави у Цркви као душа Цркве – која освећује и спасава саког верника. Посвећује и спасава кроз све што је њено: кроз сваку молитву, обред, богослужење, а нарочито кроз свете тајне.
Света Тројица – Другог дана Педесетнице, Црква је посветила Светој Тројици која је најбоље изложена и формулисана у Символу вере, односно, у првом, другом и осмом члану никео-цариградском Символу вере.
О Светој Тројици на најбољи могући начин сведочи апостол и јеванђелист Јован који каже: „ Јер је троје што сведочи на небу: Отац, Син и Дух Свети; и ово је троје једно. И троје је што сведочи на земљи: и дух и вода и крв; и троје је заједно” (I Јов. 5, 7-8).
Јеванђелист повлачи између небеског и земаљског тројства. За небеско тројство он каже: И ово је троје једно, а за земаљско : и троје је заједно. Огромна је разлика између бити једно и бити заједно. Отац, Син и Дух Свети су једно, док су дух, вода и крв само заједно. Јер и непријатељи могу бити заједно, а никако и никада једно, наглашава апостол Јован.
Мелина црква – манастир у Кикинди посвећен је Светој Тројици, и тога дана молитвено и свечано прославља.
