- НОВИ ГАЗДА ЗА НОВИ ЖИВОТ
- Невесела садашњост требало би продајом, 21. марта, да прерасте у солиднију будућност, чему се, верујем, сви надамо: као када се у животу неког човека, када му се укаже друга шанса, каже да се поново родио, што очекујемо и за ову фабрику – напомиње Танацков
Овдашња колачара пред судбоносним је изазовом и историјским испитом. У стечајном поступку развлашћени Радојко Станић и Бранко Маленчић довели је на руб пропасти, а себе до притворске одаје, у оквиру истраге која се, због сумњи у милионске финсијске мућке, против њих води у зрењанинском Вишем јавном тужилаштву. Станић је, за разлику од Маленчића, који је пуштен на слободу, још увек у истражном затвору, незванично – док се не саслушају сви сведоци у веома сложеном кривичном поступку с осам, у пријави Полицијске управе у Кикинди наводних, инкримисаних радњи. Шта ће бити с дојучерашњим неприкосновеним газдама, остаје да се види. А шта чека АД „Банини“, који, одлуком Приведног суда у Зрењанину, уз сагласност највећих поверилаца из банкарског света? Каква је судбина збуњене и од неспокоја слуђене обесправљене радничке класе, која годинама тавори минималцем спајајући месец с месецом? Док чаршија нагађа шта може да се деси, мало ко је од људи из струке и јавног света спреман да одговори на ова питања.
Саша Танацков, члан Градског већа, задужен, иначе, за локални економски развој и инвестиције, вољан је да, без задршке, говори на ову болну и преосетљиву тему. Напомиње да се не оглашава из личних побуда, нити с позиције некога ко је у власти, па на овај начин покушава да међу грађанима придобије јефтине поене. Јасно је, вели, да није у надлежности локалне самоуправе да се упетљава у привредни живот сопствене средине. То, ипак, не значи да пропаст неке фирме, поготово ако је тако велика, треба мирно посматрати.
Никоме разумном, поготово некоме које у тиму који води град, није свеједно шта се збива с „Банинијем” и око њега и шта ће му се ускоро десити– наглашава Танацков.
У питању је фабрика која упошљава око 580 људи, наших суграђана и житеља околних села. То је око 2.000 забринутих душа, исто толико гладних уста, која су се платом из колачаре хранила. Проблем се драстично усложњава, с несагледивим, негативним, последицама, и он није само радно-производни, већ и социјални, ако хоћете и здравствени – јер људи пуцају од бриге и нервозе. И политички је, на крају. Како га решити? Оптимиста сам, и поред свега. Невесела садашњост требало би, мартовском продајом, да прерасте у извеснију и солиднију будућност. Томе се, убеђен сам, сви надамо. Као када се у животу неког човека, када му се укаже нова шанса, каже да се поново родио, што очекујемо и за ову фабрику…
Више о овоме прочитајте у штампаном издању
