- БРДО ПАРА ЗА ПРАЗНЕ ПРОЈЕКТЕ
- Бројни примери неекономичног пословања директорског пара Караћ-Грбић. Индикативно је зашто су набавне цене скоро редовно биле знатно више од тржишних и зашто су послови другима нерационално набацивани, чиме се лане бавила и полиција, па против Милана Караћа, због сумње да је тако оштетио фирму, поднела кривичну пријаву
Одборнику СПС Стевану Грбићу било би боље да се учесталим маратонским иступима за скупштинском говорницом и посредством одабраних медија није, скоро вапећи, успротивио лањској реорганизацији локалног јавног комуналног сектора. И да, схвативши да му се труд изјаловио, онако јуришнички, скоро без контроле и мере, користећи чак фрајерски, местимично уличарски, дискурс, прикладнији за вербално надвикивање у кафани након неколико попијених чашица алкохолног пића, није из свег грла ударио на творце „перестројке”. Да је ћутао све би највероватније прошло без халабуке и потоње му муке. Па би и он и годинама му у Јавном комуналном предузећу претпостављени Милан Караћ, могли мирно да уживају у пензионерској благодети стеченој за радног стажа у богомданој фирми са астрономским платама. Грбић је, може се закључити, безуспешно спасавајући пређашње комунално устројство, а кудећи ново, заправо покушао да од евентуалне одговорности за лоше вођење предузећа заштити директорски двојац у којем је хијерархијски вечито био онај други.
Испаде да је заменик бранио свог генералног као Лала сина у оној поучној вицкастој анегдоти. Јер, понекад и бригом некога можеш „сахранити”. Овако, разговорљиви екавац Стеван, уз повремени прилив ијекавштине (поготово када га понесу емоције, или се узруја), сем што је, простачки увредивши директора новог комуналног предузећа Данила Фурунџића, зарадио тужбу и судску парницу, „присилио” је оне на које се окомио, али и знатижељне посленике седме силе, да разгрну па простудирају расположиве пословне и остале списе из књиговодствене архиве сада већ бившег ЈКП. Може се, после свега, у једној реченици, закључити: много је папиролошких трагова који недвосмислено указују да је ЈКП „6. октобар” еклатантан пример вишегодишњег недомаћинског односа према државној имовини и јавним средствима. И све под командом бившег директорског тандема из кадровске кухиње Социјалистичке партије Србије.
Деценијама, с пуно наде, Кикинђани чекају да им се отклони један од кључних животних проблема. Да, напокон, из славине пију здраву воду. А протеклих неколико деценија из уста надлежних, пре свега менаџмента ЈКП, слушали су непрекидно да је једини спас у фабрици воде, за коју, ето, нема новца, али да они, директори, све чине да се за воснабдевање пронађе право решење.
А било је новца у каси комуналаца. Много. Од наплате грађанима за техничку воду из водовода, уместо пијаће, и од позамашног прилива из буџета самоуправе. Било је, збиља, пара и за астрономске плате- највише у локалном јавном сектору. И за – расипање.
Може се само нагађати како се трошило пре 2005. године, од када се, иначе, примењује поступак јавне набавке. Недостаје, наиме, пратећа документација из претходног периода када су директори могли сами директно да уговарају послове и куповину, без поступка јавне набавке и сагласности оснивача фирме на програм њеног пословања. Ево примера за размишљање.
У току 2008. и 2009. године ЈКП „6. октобар“ је за набавку путничких моторних возила искључиво „фолксвагена“ потрошило 105.000 евра. На страну (не)оправданост куповине толике коњске снаге. Комунално предузеће је, у 2008. години, од Аутоцентра „Чањи” из Темерина, на основу јавних набавки, пазарило четири аутомобила. Код уговора о набавци уочава се више неправилности, а једна од њих је да у плану набавки комуналаца за ту годину нема ставке о куповини возила, чиме је прекршен Закон о јавним набавкама. Спроведен је, уз то, поступак јавне набавке мале вредности, а требало је урадити јавну набавку отвореног поступка. Јер, како су сви предмети набавки били исти, ниjе оправдано, нити је дозвољено, уситњавање јавне набавке како би се примењивао поступак ЈН мале вредности. Поступак набавке мале вредности је изузетак од правила примене отвореног поступка у којем се објављује јавни позив и тиме обезбеђује најшира конкуренција. У поступку јавне набавке мале вредности наручилац позив за подношење понуда доставља на адресе три понуђача по свом избору, што само по себи представња озбиљно огрничење конкуренције и буди сумњу у евентуалне злоупотребе. Закон у одређеним случајевима дозвољава плаћање у еврима. С „Чањијем” је, међутим, уговорена продајна цена евра по курсу „Рајфајзен” банке на дан плаћања, иако је законска обавеза да се уговори продајна цена валуте по средњем курсу Народне банке Србије. Тиме је озбиљно прекршен закон, али и причињена штета „6. октобру”, јер је продајни курс у банкама знатно виши од средњег курса исте валуте код НБС.
Из расположиве документације уочљиво је да је директорски пар Караћ- Грбић, док је господарио комуналним предузећем, трошио велики новац на израду различитих пројеката – увек од истих извршилаца, чија је реализација изостајала, јер се није показала као могућа, или је била симболичка. Самим тим несврсисходно су потрошена средства. Народски речено, улудо бачено брдо пара. Или баш и није улудо? Ко је ту, па, луд, ко збуњен, ко дебил?! Ко се тако лако вајдио, а ко је генерално био у були?! Шта, на крају, од свега тога имају Кикинда и Кикинђани?! И шта, после свега, за скупштинском говорницом, можемо да очекујемо од њега, Стеве збринутога лепом отпремнином уочи пензионисања, да се већ једном тачно зна, од – два милиона и 147 хиљада динара (да не рачунамо преосталу сићу 611,10 динара) За радознале заводљиво лепа тема, и изнова тајанствена дилема. За већину смртника, опет, нерешива и недостижна – егзистенцијална теорема.
Крајње неекономично управљање јавном имовином окарактерисало је поступке јавних набавки, које је предузеће од 2008. године, по сили закона, почело да споровди. Неколико архивираних поступака јавне набавке, који су нађени у документацији, указују да су се у ЈКП по правилу спроводиле својеврсне „предквалификације“ како би се, по свему судећи, обезбедила контрола давања понуда, као и да се уговори анексирају – по завршетку поступка. Уз то, примећујемо, цене појединих за куповину уговорених производа из прихваћених понуда два до три пута су више у поређењу са ценовником исте робе из каснијих истоветних набавки. По правилу, цене које су уговарали директори, биле су увек више од реалних тржишних. Поставља се, само по себи, питање – где су ишле те паре изнад тржишне црте?! Зашто није било истраживања цена код различитих потенцијалних понуђача, или је оно рађено траљаво, форме ради?! Откуд толика галантност о трошку фирме?
Напомена: С ким је све, и по којим критеријумима, пословао бивши директорски тандем комуналаца и остале занимљивости – у наредном броју нашег листа.
(Наставиће се)
КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ
Против Милана Караћа полиција је лане, због сумње да је злоупотребио положај, Основном јавном тужилаштву у нашем граду поднела кривичну пријаву. Он се терети да је од фебруара 2012. до октобра 2014. године Јавном комуналном предузећу „6. октобар“, на чијем је, иначе, челу био више од три деценије, нанео штету од 1,5 милиона динара. У истом предмету пријава је уследила и против двојице руководилаца Омладинске задруге „Зона агент”, која је под патронатом СПС, због сумње да су, у привилегованом пословном аранжману са комуналцима, незаконито прибавили материјалну корист од 2,45 милиона динара.
ПОСЛОВНА НЕОДГОВОРНОСТ
Поучни су – да се никад више не понове, рђави пројекти у вези улагања у водоводну мрежу, плаћени средствима ЈКП у време Караћа и Грбића. Од испројектованих 970 милиона динара инвестиција, релизовале су се инвестиције од 331 милиона, или свега 31 одсто! Од пројеката у вези са улагањем у постројење за пречишћавање отпадних вода од испројектованог 531 милиона динара, реализоване су инвестиције од 25 милиона, или свега – четири одсто! Занимљиво је, и дискутабилно, да се деценијама од исте фирме, али и истог инжењера, ови непотребни пројекти „домаћински” наручују. Мирише на буразерску сарадњу.
АПСУРДНА РАЧУНИЦА
Ево конкретног примера, само једног у низу, како је бивши директорски пар уговарао набавку одређене робе, по доминантном правилу – да су утаначене цене више од тржишних. За истоветне артикле водоводног материјала 2014. године, док је, дакле, Караћ водио ЈКП „6. октобар”, плаћено је у еврима истом добављачу 25 одсто више него што је лане у ту сврху издвојило новоосновано комунално ЈП „Кикинда”. Караћева рачуница додатно је апсурднија ако се зна да су поменути артикли у међувремену генерално – поскупели. Фурунџићеви сарадници задужени за финасије израчунали су да би се, да су се у ЈКП „6 октобар” понашали као они у ЈП „Кикинда”, само у овом случају јавне набавке водоводног материјала, уштедело чак 9 милиона динара! Где се одлила та драстична разлика из претпрошлогодишњег пазара!? Ова непознаница, наравно, буди сумњу у нечасне радње, што, наравно, није довољно и за тврдњу да је криминала стварно и било.
