- ЗЛАТНЕ БЛИЗНАКИЊЕ
- Државни рекорд који је Јела Предојев поставила у ултрамаратону 1995. године, до данас није оборен. Тада је кикиндска атлетичарка за 24 сата превалила 176 километара и 700 метара
Сестре близнакиње Вера и Јела Предојев рођене су 1959. године у Кикинди. Са 17 година, почеле су да се баве атлетиком и та љубав траје до данас.
Како кажу, све се десило спонтано. Сада већ давне 1976. године почеле су да се баве трчањем и након победe на школском кросу, професор физичког васпитања, покојни Мића Познановић, најзаслужнији је што су наставиле са бављењем овим спортом.
Након што су четири године провеле у Омладинском атлетском клубу „Кикинда” добиле су позив да се прикључе Атлетском клубу „Сента” који је осамдесетих година прошлог века окупљао најбоље атлетичаре тадашње Југославије.
У сениорској конкуренцији такмичили смо се на 1.500 и 3.000 метара на стази, а касније смо почеле да трчимо полумаратоне, маратоне и ултрамаратоне – сећа се Вера.
Сат времена млађа Јела додаје да је маратон за њих две био изазов.
Већина атлетичара који су трчали на средњим и дужим пригама, током година прелазе на дуже стазе. Нас две уживамо у трчању поготово нам је причињавало задовољство трчање у Сенти поред Тисе, после или пре посла – додаје Јела Предојев.
Деведестих година изазов за близнакиње постају ултра и супер маратони у којима су имале успеха. Пет пута су учествовале у супер маратону Беч-Будимпешта, где се штафетно трчи и њихова екипа са пет такмичарки једне године је освојила друго, а једне године треће место.
Медаље које су освојиле близнакиње Предојев током атлетске каријере за четири деценије не могу се набројати. Исто је и са захвалницима и похвалама, док пехари заузимају посебно место у њиховом домаћинству.
Најдраже су ми медаље добијене на државним првенствима 1981. и 1982. године. Атлетски клуб „Сента“ екипно је освојио титулу државних првака Југославије тако да смо стекли право и наредне две године учествовали на КУП-у Европских шампиона у Леверкузену. Тај део каријере ми је најдражи када је реч о трчању на атлетској стази – каже Вера.
Сестре су радо учествовале и побеђивале на уличним маратонима, а као пионирке у трчању ултрамартона и супермаратона у нашој земљи 1994. године Јела је била прва, а Вера друга у држави. Супермаратон је трчање током 12 сати, а ултрамартон је двадсетчетворосатно трчање. Управо Јела је 1995. године на КУП-у европских шампиона у ултрамаратону поставила државни рекорд који ни данас није оборен.
Месецима смо се припремале за ултрамаратон, пола године смо трчале од 20 до 35 километара дневно. Трчати више од тога није добро за организам, а како смо радиле у Сенти у трговини и на послу смо стајале, те нисмо желеле да преоптеретимо организам. Да би неко трчао 24 сата, осим физичке спремности, мора бити психички припремљен. На ултрамаратону циљ је да током 24 сата пређеш што више километара. Током тог периода има пауза и масажа, као и окрепних станица. Рекорд који сам поставила је 176 километара и 700 метара – објашњава Јела.
Осим трчања, близнакиње се баве и брзим ходњем и имале су успеха на дужини од пет километара. Чланице су Атлетске репрезентације ветерана и на Балканским првенствима на којима су учествовале трчале су раздаљину од пет и 10 километара. Имају лиценцу за атлетске судије, па су често и у улози судија присутне на такмичењима.
Након што су се пензионисале, пре две године, сестре Предојев вратиле су се у родни град. Пензионерске дане проводе бавећи се узгојем воћа и поврћа у башти, а брину и о салашу и воћањаку који имају на Дерићу.
