- СТАТИВЕ КОЈЕ ЖИВОТ ЗНАЧЕ
- Иако би било очекивано да је копачке, односно голманске рукавице, одавно „окачио о клин”, Жилић се и данас активно бави фудбалом. И то не само као тренер, већ и као голман клуба који се такмичи у немачкој регионалној лиги
Драган Жилић један је од најуспешнијих кикиндских фудбалера, па и спортиста уопште. Рођен је 1974. године, а каријеру је започео у ОФК Кикинди, где је у саставу првог тима био у времену од 1992. до 1996. године и бранио на 70 утакмица. Касније је био члан новосадске Војводине, смедеревског Сартида, ЦСКА из Софије, Ријеке и Нове Горице. Забележио је осам наступа за националну селекцију од 1998. до 2003, тада СР Југославије, односно заједнице Србије и Црне Горе. Иако би било очекивано да је копачке, односно голманске рукавице, одавно „окачио о клин”, Жилић се и данас активно бави фудбалом. И то, не само као тренер, већ и као голман клуба који се такмичи у немачкој регионалној лиги.
Колико дуго се већ налазите у Немачкој и како је дошло до сарадње са Хомбургом?
У Немачкој сам од марта ове године. У самој финализацији посла имао сам велику помоћ мог бившег саиграча из ОФК Кикинде, Димитрија Димитријевића. Сарађујемо у Фудбалском клубу Хомбург, који се такмичи у Регионалној лиги, он као први тренер у узрасту до 16 година, а ја као тренер голмана. Друга „наша“ фудбалска прича се одвија у ФК Ајнод, аматерском клубу који се такмичи две лиге ниже. Димитрије у том клубу обавља функцију спортског директора, а ја функцију првог тренера тј. шефа стручног штаба. Од свега овога је још занимљивије да обојица играмо за први тим, наравно он као играч, ја као голман. Два човека од 50 година и 42 године редовно „воде битке” са дупло млађом клинчуријом (смех). Прошлу сезону смо обезбедили останак у лиги, а у овој нам је план стабилазација клуба, како у сениорском кадру,тако и у млађим категоријама.
Нисте први на заласку каријере потражили инострани ангажман. Докле планирате да се активно бавите фудбалом?
Првенствени план и није био да се укључим у активно играње фудбала, већ првенствено рад са младим голманима. Сматрао сам да се после 18 година професионалног бављења фудбалом треба подвући црта. Та моја замисао се и остваривала, пошто од 2010. године, када сам завршио последњи ангажман у Словенији, па до 2015. нисам нити обуо копачке, нити ставио голманске рукавице. И онда се десио ФК Ајнод…
Када се осврнете на остварено, шта сматрате својим највећим спортским успехом?
Већ сам у прошлости напомињао, најлепши тренутак у каријери ми се десио у Бразилу, на мом дебију за репрезентацију Југославије,када сам имао част да се поред Михајловића, Савићевића, Пиксија, Мијатовића и осталих наших фудбалских величина, супротставим Ривалду, Жунињу, Денилсону… И све то пред 106.000 гледалаца. Свакако, поред те утакмице изузетно су ми драга два освојена национална купа, први са Сартидом 2003. и други са Ријеком 2006. године.
Велику буру изазвало је Ваше играње у Ријеци, када сте били један од првих фудбалера са простора Србије у једном хрватском клубу. Како гледате на те године?
Сам мој одлазак у Ријеку одвијао се под чудним околностима. Први преговори су пропали, да би се већ након десетак дана поново активирали. Доста стресно је било, како за мене, тако и за породицу. Ишло ми је у корист што смо правили добре резултате, а и ја сам из утакмице у утакмицу добијао неопходну сигурност. Срећа у свему је, да сам против себе имао мању групу навијача, а на другој страни се направио отпор питомије публике. Све у свему, после шест месеци је дошло све на своје. Касније се та прича наставила продужењем уговора на још две године.
Има ли лека за српски фудбал? Шта би по Вама требало предузети за јачање клубова и националне селекције?
Сигурно да се слажемо да постоји једна позитивна клима доласком Славољуба Муслина на клупу. Познавајући га, имам осећај да би репрезентација напокон могла да направи тај искорак напред, а права мера ће бити ако се пласирамо на Светско првенство. Што се тиче клупског фудбала, не цветају нам руже, што се и види из приложеног. И ову годину ћемо провести без наших клубова у европским такмичењима. Поборник сам идеје о регионалној лиги. Опет, ту остају питања везана за безбедност, како навијача,тако и играча, термини одигравања утакмица, сам систем играња и много другога. Али, уз „нашу” добру вољу и логистичку подршку Европске и Светске куће фудбала, све је могуће.
Имате ли неостваренених жеља у каријери?
Искрено, сасвим сам задовољан својом оствареном каријером. Надам се да ће Севернобанатски крај и у неким лепшим временим давати таленте за наше највеће клубове
КИКИНДА ВАПИ ЗА СПОНЗОРИМА
Колико сте упознати са ситуацијом у ОФК Кикинди?
Не могу рећи да сам 100 одсто упознат са ситуацијом у мом матичном клубу. Ситуација је као пресликана из клубова који се такмиче у вишим ранговима такмичења. Вапи се за спонзорима, које је врло тешко наћи и све пада на градску власт, а из те ситуације тешко се може водити брига и за инфрастуктуру и за играчки кадар, посебно за млађе селекције.
