ШИРОКИ ОСМЕХ СА ГЛУМАЧКОГ ОЛИМПА
Душко Радовић, добри дух страрог космополитског Београда, уз многе песме које красе ђачке читанке, оставио је вредну баштину мудрих мисли, афоризама који нас подсећају на наше слабости и мане, а уз то и збирку кратких прича о вечној теми мушко-женских односа под насловом „Женски разговори“. Прозној партитури глумци су пре тачно тридесет девет година удахнули вечни сценски живот играњем представе под тим насловом. Светлана Бојковић, Весна Чипчић и Милан Цаци Михаиловић и даље „крстаре“ свим паралелама и меридијанима планете и проносе славу бесмртног Душка Радовића који у сто девет кратких прича испричаних из женског угла и седам које причају мушкарци, кроз хумор прожет на тренутке иронијом и горчином, казују какви се то разговори, уз шољицу кафе одувек, па до данас, воде овде, тамо далеко, дакле свуда… Без обзира да ли жена прича о досадној и напорној свекрви, мужу који је склон неверству или пак дели савете како му задржати пажњу у браку, Радовић само иронично бележи свакодневицу.
-Скоро пуне четири деценије играмо ову представу која обилује врцавим хумором и свуда је публика топло прима. Уз благослов писца ми смо одабрали најинтересантније делове књиге и тако је настала ова дуговечна комедија. Обишли смо целу Југославију, понекад више пута гостујући у истом граду. У Кикинди смо, ето, у размаку од неколико месеци гостовали два пута и увек долази нека нова, генерацијски нова публика која ужива у представи, а и ми заједно са њом. Ми практично „дишемо“ са овим текстом, играмо се и весело комуницирамо са публиком.
До распада Југославије представа је одиграна преко три стотине пута, а гостовала је широм света, у Америци, Канади, Немачкој, Швајцарској, Шведској…Наредног месеца очекују нас гостовања у Загребу, Сплиту и Опатији. Након тога путујемо у Париз, где ћемо такође играти „Женске разговоре“ -истиче са задовољством Светлана Бојковић.
„Марија Стјуарт“ је једна од антологијских представа Атељеа 212 у којој играте познату историјску личност, Елизабету, краљицу Енглеске. Сценски оживети велике историјске фигуре сигурно представља посебан глумачки изазов?
-Велика улога и велики глумачки изазов, поготово што је то био деликатан глумачки задатак, играти карактерни лик који је у потпуној супротности мом бићу. Али, кроз каријеру схватила сам како се боље носим са тим изазовима, јер тада глумица мобилише своју енергију и знање, да оживи на сцени у свим нијансама карактер који је, подсећам у потпуној супротности са личним особинама .
Играли сте са великанима нашег театра, кога бисте посебно издвојили?
-Петар Краљ је приватно био мој велики пријатељ, била сам његова венчана кума, али и партнер са којим сам сјајно сарађивала. „Брачне игре“ Едварда Олбија и Пекићев комад „Икс плус ипсилон једнако је нула“ су рецимо представе које издвајам и у којима је Петар Краљ био маестралан. „Ноћ трибада„ је такође договечна представа по тексту Пер Улов Енквиста, у режији Зорана Ратковића, у којој смо такође били глумачки партнери.
Веома ми недостаје, био ми је велика подршка, носим га заувек у срцу.
Улога Емилије Попадић у серијалу „Бољи живот“ донела Вам је огромну популарност, али подсетићу Вас на улогу Вере, у, по многима, најбољој серији снимљеној у Југославији. Реч је о серији „Куда иду дивље свиње“ према сценарију Иве Штивичића, у режији Ивана Хетриха.
Каква су сећања на сарадњу са том екипом великих глумачких звезда какви су већ тада били Љубиша Самарџић, Фабијан Шоваговић…?
–Била сам тада сасвим млада глумица, а искуство са снимања те серије сматрам изнад свега драгоценим.То је за то време била једна животна прича, веома реалистична, о времену зла и страдања малих људи за време Другог светског рата. Божанствено глумачко искуство, сада из ове перспективе, заиста сматрам то најбољом играном серијом снимљеном у бившој Југославији.
Овенчани сте као савим млада глумица и великом Златном ареном фестивала у Пули за улогу Мике у филму Горана Паскаљевића „Пас који је волео возове“. Каква су сада сећања на то највише кинематографско признање које је стигло на самом почетку Ваше каријере?
–То је била моја прва и најзначајнија филмска улога. После тога није било таквих понуда за рад на филму, али морам рећи да не жалим за тим. Филм никада није био моја глумачка преокупација, то је пре свега и изнад свега било позориште коме сам се потпуно посветила.
У драми „Смрт госпође министарке“ играли сте легендарну српску глумицу Жанку Стокић и веома верно оживели њен лик и осветлили њену трагичну судбину у поратном времену ?
-Жанка Стокић је била велика српска глумица у периоду измедју два рата и то је била посебно захтевна улога. Тежиште је, како је и чувени редитељ Сава Мрмак, прихватио моје виђење, било на њеном личној трагичној судбини, када је идеологија била јача од свега и када у том поратном контексту није било ни мало разумевања и толеранције према ангажману уметника за време рата. Или тога, једноставно, очигледно, није ни могло бити.
Који репертоар сада играте, поред Радовићевих „Женских разговора“?
–У Атељеу 212 играм у представама „Моја ти“ према тексту младе књижевнице Олге Димитријевић и „Дабогда те мајка родила“ Ведране Рудан. У Театру на брду код Андрије Милошевића и Виктора Савића играм у комаду Николе Пејаковића „Цело тело ту ме боли“.
Ста је то по Вама еликсир животне и уметничке виталности, посвећеност позористу, размена енергије са публиком, лична хармонија у браку или комбинација свега тога?
–Дефинитивно комбинација свега тога. У основи свега је љубав према зивоту, радовање зивоту, позоришту, породици и пријатељима.
ПОНОС СРПСКОГ ТЕАТРА
Светлана Бојковић је на трагу каријере која траје више од пола века, након завршене Уметничке академије у класи професора Предрага Бајчетића у позоришту, на филму и телевизији остварила је више десетина најзначајнијих улога и добила највиша признања, од којих истичемо Добричин прстен, Стеријину награда за улогу Ерне у представи „Казимир и Каролина“, Велику Златну арену за улогу Мике у филму Горана Паскаљевића „Пас који је волео возове“, Награду „Златни ћуран”, Нушићеву награду, Награду „Павле Вуисић” и Награду „Велика Жанка”.
