ОД ТРЕБИЊА ДО НЕСУЂЕНОГ ХОЛИВУДА
Са непуних седамнаест, тада тек млађани девојчурак, упутила се из родног Требиња у Београд са једином амбицијом да упише глуму на Факултету драмских уметности и Фортуна јој се одмах осмехнула не могавши да одоли њеној младости, лепоти, енергији и шарму. Глуму је заволела још у раном детињству када је као осмогодишњакиња заиграла у представи „Црвенкапа“.
Рекла је, одлазећи за Београд, збогом, безбрижном детињству, које је било испуњено веселошћу, игром, топлином и бескрајном мајчинском љубављу, апсолутном слободом, без спутавања.
У класи професора Владе Јефтовића били су и Небојша Глоговац, Нела Михајловић, Борис Пинговић, Данијела Угреновић, Данијела Михајловић, Каролина Цимеша, Данијела Кузмановић, Сергеј Трифуновић и Војин Ћетковић. Духовити, непредвидиви, шармантни и неодољиви, тако је о „дванаест величанствених“ са своје класе говорио њихов професор и ментор, редитељ Влада Јефтовић. Међу звездама, звезда нова је рођена – Наташа Нинковић…
После скоро три деценије када је са ансамблом Народног позоришта из Београда гостовала у Кикинди играјући Бјанку у Шекспировој комедији „Укроћена горопад“, Наташа је са колегом Зораном Цвијановићем кикиндску публику одушевила виртуозношћу глуме у комаду „Прах“, мађарског писца Ђерђа Шпира.
-Имала сам срећу да ми прва велика улога буде у Шекспировој комедији „Укроћена горопад“ коју је публика много волела. Па, надаље сазревање кроз играње Достојевског, Ибзена, Андрића, Харвуда, Тенеси Вилијамса, Молијера, Чехова, Калдерона, Нушића. Тако се посрећило да су ме редитељи тражили, та захтевност изискује посвећеност и преданост послу. Ја сам врло темељна и самокритична, такав човек у послу мора бити, ако хоће да иде напред. „Прах“ играмо већ осму годину и публика је свуда топло прима. Прича је универзална, о двоје људи којима право богатство пада у руке, а они се у тој ситуацији не сналазе и њихов душевни мир и равнотежа дословно се урушавају и претварају буквално у прах…
Годишњу награду своје матичне куће, Народног позоришта, добили сте на почетку каријере, за улогу Кресиде у Харвудовој драми „Мајстор“, прича је сада поново актуелна, јер се ради о ратним злочинима који не бледе, не застаревају?
-Прича о главном јунаку комада, украјинском емигранту Роману Козаченку, већ остарелом и поседелом дедици, који је као млад војник за време Другог светског рата починио злочине над Јеврејима, а затим емигрирао у Енглеску, где је као баштован нашао уточиште код једне породице, опомиње да је правда достижна, истина, не увек и свуда. Протекле деценије ратова и злочина оставиле су последице по све нас, наше животе… Волим да се искључим из свакодневице, не гледам вести, не читам новине, тако чувам свој мир.
Филм „Спаситељ“ редитеља Предрага Гаге Антонијевића и продуцента чувеног Оливера Стоуна који су Вам поверили главну улоге Вере потврдила је Ваш велики глумачки таленат и отворила пут међународној каријери, али сте одолели чарима Холивуда?
–То је било фантастично искуство, филм је доживео сјајну афирмацију на фестивалима у Сочију, Валенсијану и Филмским сусретима у Нишу, где сам добила награду за најбољу женску улогу, али све то сада је далеко иза мене. Мој свет и велики људи мог малог микрокосмоса, незаменљиви су и никада то што имам не бих мењала ни за какав гламур и сјај Холивуда. Мера среће је љубав, породица, блиски пријатељи.
Пријатељство и сарадња са Небојшом Глоговцем, трагично преминулим сјајним глумцем који је такође из Требиња, крунисани су изванредним филмом „Клопка“ редитеља Срдана Голубовића. Његов одлазак оставио огромну је празнину, како се лично „носите“ са таквим изазовима и ударцима судбине?
–Глоги је био широка душа уметничка, принц међу глумцима. За „Клопку“ су немачки продуценти инсистирали на аудицији, шест је глумаца било у конкуренцији за главну улогу Младена. Појавио се тога дана, живо се сећам, свеж, обријан, са савршеним знањем текста и буквално „разбио“!!! Антологијски монолог на крају филма урадили смо „из прве клапе“. Такву истинитост лика коју је он могао да донесе, чини га великаном сцене и позоришне и филмске.
„Ајвар“ је филм који је окупио занимљиву екипу, Весну Чипчић и Сергеја Трифуновића, са редитељским потписом Ане Марије Роси донео Вам је велики успех код гледалаца и награду Међународног филмског фестивала на Палићу. Супружници Бане и Вида живе у Стокхолму, а за Ускрс долазе у Србију да проведу празник, па се тај пут на крају испоставља као пут истине, да је њихов брак пред крахом. Урбани филм код нас очигледно има своју публику?
–То је емотивна и лична прича о савременом браку, крај је када тишина постане доминантна и неподношљива. Та тишина је заправо увертира у велику буку после које више неће бити ни тишине, нити односа, већ наступа неминован крај. Брак није брак ако је окован лажима, ако је прожет манипулацијом и неповерењем.
Породица је непресушан извор енергије и најзначајније подршке у животу. Долазе ли синови Матија и Лука да гледају маму у позоришту?
–Да, баш имају изразити афинитет према уметности и са радошћу прате моје улоге и каријеру. Равнотежа у животу између успеха у послу и професији и породичног благостања права је формула за срећу, закључила је Наташа Нинковић, прослављена српска глумица.
КРУНА ГЛУМАЧКЕ КАРИЈЕРЕ
Током три деценије бриљантне каријере Наташа Нинковић је остварила бројне незаборавне улоге у позоришту и на филму и заслужила изузетна признања и награде. На Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци управо за улогу у комаду „Прах“ Ђерђа Спира који је видела кикиндска публика освојила је највише признање. Између осталих истакнимо чињеницу да је Наташа Нинковић најмлађа добитница најпрестижније награде „Жанка Стокић“ 2018. године за животно дело, као личност која је „обележила позоришни и филмски живот Србије стваралачком зрелошћу и богатством глумачког израза“. Телевизијска публика је памти по улогама у серијама „ородично благо“, „Мјешовити брак, „Рањени орао“, „Луд, збуњен, нормалан“, „Убице мог оца“, а на филму у остварењима „Три карте за Холивуд“, „Професионалац“, „Стадо“, „Рат уживо“, „Ивкова слава“, „Ајвар“, док јој је улога Вере у „Спаситељу“ донела међународну афирмацију.
ПОЗОРИШНА ГОСТОВАЊА
ЛЕТ У МЕСТУ
Представу „Прах“ према тексту Ђерђа Шпира и у режији Вељка Мићуновића извели београдски глумци Наташа Нинковић и Зоран Цвијановић
Представа „Прах“ настала у копродукцији Народног позоришта из Београда и позоришта „Љубиша Јовановић из Шапца, премијерно је изведена новембра 2015. и до сада играна широм Србије, региона, али и у Аустралији, Америци и Канади.
Дуодрама у партитури дочарава једноличан и сивилом окупан зивот брачног пара у скромном поткровљу док рутином вођен брачни живот без перспективе попут земљотреса не уздрма и потресе милионски добитак на лотоу.
Брачни двојац који се годинама суочавао са изазовима преживљавања, али у једноличности живота био лишен оптерећења да доноси велике одлуке, бива ођедном увучен у вртлог промена за које је нејак, неспреман и недорастао.
То је сасвим препознатљива прича у својој универзалности, о вечној транзицији, надама, вечној борби и обећаном поразу. Наташа Нинковић и Зоран Цвијановић су у богатству валера и широком калеидоскопу нијанси бранили мушки и женски принцип, са већ наслућеним епилогом вечитих и речених животних губитника.
