У прошлом броју, говорећи у рубрици о Манастиру Свете Тројице и ктиторки Меланији Гаичић, поменуто је да је она сестричина епископа будимског Арсенија Стојковића. Ко је овај истакнути јерарх Српске православне цркве, даћемо одговор у овом броју.
Мокрински ђакон и учитељ Трифон и жена му Тода добили су Богом даног сина Арсена 28. октобра 1804. године. Основну школу похађао је у Мокрину, све док му отац 1815. године није добио парохијску службу у Сентивану. Из Сентивана прелазе у Сомбор где је 1822. године завршио Препарандију, док гимназију у Темишвару завршава са знаком еминенције. Следеће две године богословију је похађао у Вршцу, где је био први у свим наукама. У Сегедину је 1827. завршио филозофију са најбољим успехом, док је у Пешти дао две године права.
Са таквим звањем и образовањем, али и са дубоком вером у Бога, чврсто доноси одлуку да се замонаши. Монашки пастрит извршен је 1830. у манастору Раковац, а митрополит Стефан Стратимировић га у Карловцима рукополаже у чин јерођакона. Као такав, постављен је и за служеника митрополије, док је у богословији предавао Црквену историју и тумачење јеванђеља. Убрзо је произведен за протођакона, а затим за протосинђела. Године 1939. постаје архимандрит манастира Раковац којим је управљао до 1845. године када је премештен у манастир Гргетег.
По наредби митрополита Јосифа Рајачића, Арсеније би именован 1843. за манадатара бачке дијацезе – епархије којом је управљао до 1852. године. Истовремено је био и асистент при Српско-народном заводу. За епископа будимског хиротонисан је у карловачкој Саборној цркви 28. априла 1853. године, а свечано именовање извршио је потоњи патријарх Јосиф Рајачић. У тој епархији са седиштем у Сентандреји, Арсеније је остао готово четрдесет година.
Исте 1853. године владика Арсеније, као трећи Мокринчанин, постаје члан Матице српске, после Павла и синоваца му Светозара Риђички – обоје адвокати. После смрти патријарха Самуила Маширевића, наименован је владика Арсеније за администратора карловачког и Патријаршије српске, а истовремено и за царско-краљевског правног, тајног саветника. По повратку у своју епархију, одликован је 1872. године великим крстом, орденом Фрање Јосифа, а српско учено друштво бира га за свог члана.
На изборном Српском народно-црквеном сабору 1874. године владика Арсеније Стојковић једногласно је изабран за патријарха српског и митрополита карловачког. Међутим, то није било довољно. Како избор није потврдила мађарска влада и њена круна, Сабор је приступио поновном избору новог патријарха. Владика Арсеније пново добија убедљиву већину – 53 гласа док Герман Анђелић добија 11 гласова. За патријарха је ипак изабран Герман Анђелић.
Као разлог непризнавања Арсенија наводи се умешаност владике Арсенија, односно одбијање да се 1872. године царско-краљевском комесар и ђенерал Молинари дочека од владике и посланика из Варадина у Сремске Карловце на стари феудални начин, понижавајући за Србе. Остао је и поред свега истрајан у својој дубокој вери и смерности, али и са израженим уврењем у исправност својих поступака.
Владика Арсеније преминуо је на Велики понедељак 10. априла 1892. године у Снет Андреји и сахрањен је у заједничкој гробници тамошње Саборне цркве. Пред десет година, Богдан Ибрајтер Тане, новинар, описао је житије владике Арсенија у листу „Политика” под насловом – „Тегла родне груде”. Ту теглу са земљом из мокринске порте однео је Драгољуб Бата Бадрљица, професор, историчар и истраживач из Мокрина, и ставио на гробницу владике Арсенија.
