Православна црква крајем августа молитвено обележава и празнује крај земног живота Дјеве Марије. Њену смрт назива Успењем, речју у којој сједињена значења сна, блаженства, мира, спокоја и радости.
После Голготске трагедије, Пресвета Богородица је живела код апостола Јована, „ученика кога љубљаше Христос.” За то време је често походила Голготу, Витлејем, Елеонску Гору и сва места која су је подсећала на јединороднога Сина и Господа нашег Исуса Христа. Предање тврди да је походила св. Игњатија Богоносца у Антиохији, св. Лазара, кога је Спаситељ васкрсао, а који је касније би епископ на Кипру. Исто тако била је на Светој Гори Атонској коју је благословила, и тај благослов, и тај благослов преко св. Саве обилно се излио на Српски народ, а Пресвета Мајка је вечно заштитница Свете Горе.
Предање казује да је Пречиста уснула у Господу око шездесете године свога живота. Пре тога пожелела је још једном да види Христове ученике, и јави јој се архангел Гаврил и објави, да ће се за три дана упокојити. У том тренутку даде је ангел Божји палмову грану која ће се носити при њеном спроводу. Господ јој испуни жељу, и сви апостоли ношени ангелима и облацима, наједном се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле , охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести телесне.
Апостоли узеше ковчег с телом њеним, из кога се изливао ароматски мирис, и у претњи мноштво хришћана пренесоше у врт Гетсимански, у гробницу њених родитеља Јоакима и Ане. У том тренутку, један облак заклањао их је од злобних Јевреја по промислу Божјем, али је ипак један јеврејски свештеник Антоније покушао да претури ковчег. Како се дотаче ковчега у тој намери, ангел Божји одсече му обе руке. Тада завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто јавно изјави веру у Христа.
Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Пресветој Богородици. Трећега дана стиже и он, желећи да целива тело Богородице, али када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, док тела не беше у гробу. Исте те вечери, она се јави апостолима – мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу с вама бити вавек.”
Суштина и смисао смрти Мајке Божје најбоље је изражена на икони која се износи уочи празника и поставља у храму. Она представља символично средиште празновања тог празника. На тој икони Мајка Божја упокојена лежи на самртном одру. Око ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос који на рукама држи своју мајку, живу и заувек сједињену у вечности са својим јединородним Сином и Богом.
Ми дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и у коначном исходу, не смрт већ живот. „И после Рождества Дјева, и по смрти – жива”, пева Црква гледајући ту икону и додаје:„Родивши сачувала си девство, упокоивши се, свет оставила ниси.”
Црква Пресветој Богородици упућује у једној од најдубљих и најлепших молитава и назива је – Зором тајанственог дана. И управо нам светлост те зоре сија из празника Успења.
Сагледавајући светлост те смрти, и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је умирање човека постало чин живота, и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светим дверима умирања Ону која му је предала сав свој живот која Га је волела до краја: и гле, смрт постаје радосни сусрет јер живот надвладава смрт.
Због тога и због свега, Црква је радосно кличе: Радуј се зоро тајанственог дана.
