Од Васкрсења до Вазнесења Христова прошло је четрдесет дана. Спаситељ се у том периоду десет пута јављао својим ученицима и апостолима, а неверном Томи је чак дозволио да стави прсте у ране његове, како би се уверио у васкрслог Господа.
Када се испунило време, у четрдесети дан последњи пут се јавља својим ученицима када су били за трпезом и заповедио им је: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље свакоме створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује биће осуђен”. (Мк. 16, 15-16) Да би у томе успели, Христос им је обећао да ће послати Духа Утешитеља, јер без његове благодати не би могли извршити узвишену божанску мисију. Зато им је заповедио да не одлазе из Јерусалима, него да ту чекају силазак Светога Духа.
Пошто је својим ученицима издао заповест о мисијанском делу и обећао им Духа Утешитеља, повео је свете апостоле и Пресвету Богородицу на Маслинску гору која се налазила близу Јерусалима. На Маслинској гори Христос је подигао руке и све их благословио, а затим се пред њиховим очима вазнео на небо. Посматрали су Га све док Га један облак није заклонио од њихових очију. Тако се Господ Исус Христос, завршивши дело спасења, вратио Богу Оцу на небесима.
„Говорећи да Христос на телесан начин седи са десне стране Бога Оца”, вели Свети Дамаскин, „ми не схватамо десну страну Оца у просторном смислу”. Јер како Безгранични може имати десну страну ограничену местом? Десна и лева страна припадају ономе што је ограничено, а под десном страном Оца, ми разумемо славу и част Божанства у којој Син Божји као Бог и јединосушни са Оцем борави на телесни начин.
У Спаситељевом вазнесењу открила се потпуна мисао Божја и назначење о природи људској. А та је мисао у томе: природа људска је саздана са циљем да вечно живи у личном јединству са Сином Божјим. Вазнесењем природе људске на небо, Господ Исус Христос је показао да је циљ његовог доласка на свет био да омогући и осигура то вечно сједињење људске са Богом који је због тога и била саздана боголиком.
На небо се узнео онај исти Исус које је на најубедљивији начин показао и доказао реалност свог васкрслог тела. Прослављено победом над смрћу, то се тело узноси на небо да као тело Бога логоса вечито живи у вечној слави тројичног божанства са десне стране Бога.
Као и свако друго дело Богочовека Христа, тако и вазнесење Његово на небо, иако јесте и остаје лично дело Богочовека, има свечовечански значај и силу. Јер вазнесење Господа Исуса Христа не небо јесте у начелу, назначење свеопште људске приоде. Њиме је људској природи указан пут у вазнесење указан пут у вазнесење и тиме јој осигуран вечни живот са Богом и у Богу.
Свој земљски живот Спаситељ је завршио вазнесењем на небо. Сва делатност оваплоћеног Бога водила је томе. Природно је што се Спаситељев подвиг спасења рода људскога завршио вазнесењем природе људске на небо који је Господ својим ооваплоћењем заувек учинио саставним делом своје Богочовечанске личности. „Нико се не попе на небо”, вели јеванђелист Јован, „осим онога који сиђе с неба, Син човечији који је на небу”.
Спаситељ је Богочовек, у томе је сва Његова готова тајна, па и тајна Његовог учења. И Његово јеванђелско учење је спасоносно тиме што је богочовечанско.
Богочовечанско учење има једно име: Јеванђеље, тј. благовест о Богу, човеку свету, вечној истини, правди, добру, љубави, васкрсењу, вечном животу – Благовест о свему Божјем што је потребно човеку за живот у овом у овом и у оном свету. На сва важна питања, Он је у њему дао одговор. Нема питања које може мучити људску душу, а да на њега у Богочовечанском учењу није дао или непосредни одговор.
