Шта је услов срећног брака, и од чега то зависи? Зависи од благодети Божје, узајамне љубави и слоге, разумевања и попуштања супружника. Благодат Божја омекшаће срца њихова, укротити нарави њихове, приближити их једно другом и учврстити љубав њихову, оплеменити осећања њихова, подстицати их на узајамна доброчинста и избегавања свега што би дргу страну могло да увреди и ожалости. Супружници у чијем срцу обитава благодат Божја узајамно у браку носе бремена једно другога и чашћу један другога већим чине (Гал. 6,2; Рим, 12,10).
Такав брак не доживљава кризе, успешно одолева свим животним бурама и искушењима. Благослов Божји и благодат Његова чине да бића у браку постану једно и живе један за другог; радост и бол једнога у исто време је радост и бол другога. Зато што бол брачног друга осећа као свој, настоји да му ничим бол не нанесе; и зато што радост свог брачног друга осећа као своју, и труди се да му у свакој прилици радост причини. Као што нико нормалне памети не жели и не наноси себи зла, тако и у Богом благословеном браку супружници не желе и не чине једно другоме зло, јер би то било зло самоме себи.
Супружници у чијем срцу обитава Бог, поштују једно друго, воле се узајамно, слажу се имају разумевања према узајамним слабостима и помажу једно друго у свим пословима. Таквим односом олакшавају ношење животног бремена.
Исто тако, одређени услов да брак срећно живи је искреност супружника као и међусобно уважавање и поштовање, а у супротном и спремност на праштање, али и спремност на промену у спознаји својих слабости. Такође је потребно, на самом почетку брака, схватити и прихватити да се ваш живот у потпуности мења у односу на претходни период, када сте били сами и слободни.
Млади ратници са Вида – у Првом светском рату, који се никада нису вратили, нису остали заборављени. Њихове младе супруге не само да их никада нису заборавиле, него су као удове у црнини, до краја свог живота чувале успомену на своје мужеве и свете ратнике, а самим тим сачувале су и чистоту брачне светиње. Као такве, биле су светао пример својој деци и својим поколењима. Па колика је онда дужност брачних супружника да чувају и штите један другога, и да не чувају само чистоту и лепоту брачне заједнице.
„Поучавај жену страху Божјем па ће све, као са извра, потећи према теби и дом твој испуниће се многим добрима”, поручује Свети Јован Залтоуст. А говорећи човеку и брачној оданости, премудри Соломон каже: „Сине мој, пиј воду из својега студенца и што тече из твојега извора. Нека се разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама. Имај их сам за се, а не туђин с тобом. Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје. Нека ти је као кошута мила и као срна љупка” (Пр. Сол. 5, 15-23).
На крају морамо знати да је срећа у нама као што је и Царство небеско у нама. Само та, и таква срећа, одевена је у морални закон који морамо поштовати, и тада ће се срећа и радост уселити у срце наше, и ништа нам неће недостајати.
Св. мученице Вера, Нада, Љубав и мајка Софија – 30. септембар Мајка Софија била је мудра како јој и само име каже, а као хришћанка и удова жена добро је утврдила своје три кћери у вери Христовој, имајући у виду опасност у којој су се налазили хришћани. У време многобожачког цара Адријана, најстарија кћи Вера имала је 12 година, средња Нада 10 година и најмлађа Љубав имала је 9 година. Иако још деца, оне су биле чврсте и истрајне у вери Христовој, али и одлучне да не испуне многобожачку обавезу и не принесу жртву многобожачкој богињи Артемиди.
То је био довољан разлог да их ставе на највеће муке једну по једну, а мајка Софија гледајући све то у великом болу, крепила их је да издрже страдање. И најзад, мучитељи видевши да и после највећих мука постадоше истрајне у својој вери, посекоше их мачем. Мртва тела својих кћери, мајка је узела и однела где их је чесно сахранила. И остаде на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и томе предаде душу своју, хитајући у загрљај својој деци у Царству небеском.
Три имена која је мајка Софија дала својој деци – Вера, Нада и Љубав, израз су безграничне оданости Богу и Његовим непролазним вредностима, али и жеља да их вечно споји са највећим и најлепшим хришћанским симболима. У томе је у потпуносту успела.
