Своја невидљива и бескрајна тајанствена савршенства Бог нам је донекле открио у стварању видљивог и невидљивог света. Богом је постало све и без Њега ништа није постало што је постало. Пре постања света постојао је само Бог. Он је силом воље своје и снаге своје створио свет. А то значи: Бог је створио из небића биће, из невидљивог видљиво, из непостојећег постојеће.
На средини између видљивог и невидљивог света стоји човек. Бог га је створио мањим од анђела, а већим од осталих створења. Тело му је саздано од земљаног праха – тиме је у човеку заступљен видљиви, материјални свет; и задахнуо га духом живота, тиме је у њему заступљен невидљиви духовни свет. Припадајући душом духовном свету а телом материјалном, човек претставља мали свет у маломе – макрокосмос.
Тако створен, човек претставља собом тајанствено јединство материје и духа, видљивога и невидљивога, земаљскога и небескога, временскога и вечнога, пространога и бескрајнога.
Бог је човека створио мањим од анђела, а већим од осталих створења, а у слободној вољи његовој дао му могућност да се развија до савршенства. На жалост, већ првостепени пар Адам и Ева чине први грех, преступањем заповести Божије. И у тој слободној вољи Бог ипак поставља извесне границе, што указује на степен послушања. По речима светог Григорија Ниског; човек није ни само тело, ни само дух, већ тајанствено јединство тела и духа, психо физичка боголика личност.
Апостол Петар каже:„Зато љубазни, запрегните бедра својега ума будите трезни.(Пет.1-1,13) Шта то значи? То значи да је Бог дао човеку уз душу и ум, а са умом и слободу. Ум је дакле вођа и саветник душе. Отуда су празне све приче неких филозофа о томе, како човек истина, има ум али нема слободу. По благодатном дару Бога, ум и слобода су нераздвојни, и разликује се у односу на животиње које имају само душу, и тиме је човек узвеличан.
Такође још значи, не дати уму своме да фантазира, него усредсредити га на размишљање о закону Божјем. Не дати уму своме да злоупотребљава богомдану слободу на уништење душе у ропство телу. Приковати га за Христа као за крст, како би душа васкрсла у Христу. И још значи: оградити ум свој од свих самовољних маштања, којима се он опија и пада у плен ђаволу, и држати га опасана молитвом. Једном речју то значи: Извежбавати ум да не злоупотребљава слободу своју, хуљењем на Бога и умртљивањем душе страстима.
Тајна човековог ума је у његовој неограничености. Ако бисмо се користили девизом једног филозофа који је рекао:„У мојој глави могу да се догађају; прељубе, убиства, самоубиства и много тога, али то не мора нико да зна”, онда је то погубно за човека. Погубно је за човеков ум; јер га је одвојио од своје слободне воље, за његову душу, јер се одвојио од Бога, а у тој подвојености страда и тело.
Човек је велика тајна и за многе искусне психологе, баш због те неограничености ума када човек није поставио границу између добра и зла, а притом нема ни Бога за свог путовођу, тада у потпуности губи свој животни компас, и спреман је за свако зло.
Многи су нас до сада уверили, не само у неограниченост, већ и непредвидивост ума. Недавни трагични догађаји у нашем окружењу уверили су нас у то. Многи рођаци, познаници, психолози у криминалистици могли су са чуђењем да констатују, да се ради о пристојним особама без претходних прекршаја. Ипак, ти наизглед мирни људи изазвали су трагедију.
Човеков ум може да буде тајна за човека, али за Цркву не. Црква, која је дом божанске премудрости, даје одговор на многа животна питања, где би човек могао да реши многе недоумице. Нажалост, човек без Бога и помоћи Његове, самостално проналази најгоре решење.
