Када кажемо Бог, ми искључиво мислимо на Бога Творца који је створио небо и земљу, и све видљиво и невидљиво. Мислимо на Бога, који се појавио кроз Сина свог јединородног Господа Исуса Христа, и преко Њега објавио истину о Себи.
Човечанство је од увек мучило питање: Ко је Бог, какав је, где се налази и ко Га је видео? На самом почетку рекли смо ко је Бог. Какав је потврђујемо у богослужбеном возгласу говорећи: „Јер си благ и човекољубиви Бог… јер си милостив и човекољубиви Бог и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.” А на питање где се Он налази – ми одговарамо: Бог је свуда и на сваком месту. Бог је морални лик у нама – Он је човека створио по обличју и подобију Своме.
Такво питање, не само да је мучило обичне људе, него и саме Христове ученике. У опроштајној беседи, апостол Тома Га пита:„Господе, не знамо куда идеш; и како можемо знати? Исус му рече: Ја сам пут истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене. Кад би сте знали мене и Оца мога бисте знали, и одсада познајете Га и видели сте Га. Рече му Филип: Господе покажи нам Оца и биће нам доста.”
„Исус му рече: „Толико сам времена с вама и ниси ме познао Филипе? Ко је видео мене, видео је Оца: па како ти говориш; покажи нам Оца? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Речи које вам ја говорим не говорим од самога себе, него Отац који пребива у мени Он твори дела…” (Јн.14,1-14)
Нико се до сада није усудио да каже: ја знам Бога, али су многи говорили и кажу: ја верујем у Бога. Једино је Господ Исус изрекао реч: Ја Га знам! И одмах је образложио, откуд Га Он зна, говорећи: јер сам од Њега, и Он ме посла. Он сведочи о превечном бићу Сина, као и о временој појави у телесном свету, као посланик Свете Тројице.
Нама христоверним није дато да знамо Оца као што Га Син Његов јединородни зна, али нам је дато и заповеђено да верујемо. Заслуга је наша у веровању, а не у знању. Кад бисмо сви знали Бога кроз гледање, нико не би имао заслуге. Јер каква је заслуга угледати и познати? Међутим, не видети а веровати, у томе је заслуга, у томе је наше спасење.
Ми нисмо достојни да Бога видимо и виђењем познамо, јер смо грехом раслабљени и од Бога удаљени. Но милост Божја дала нам је веру у овом животу, која нас може приближити Богу, и увести у царство вечног гледања и знања у оном животу.
Колико смо духом раслабљени, посведочили су и сами Христови ученици. Када их је Христос у једном тренутку упитао: шта о мени говоре људи ко је Син Човечји? А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од пророка. А ви шта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос Син Бога живога.” (Мт. 10,13-16)
Исти тај Петар који је у име свих посведочио Христа, одрекао Га се три пута тврдећи да Га и не познаје. Апостол Тома, који није био присутан када се васкрсли Господ јавио, рекао је осталим ученицима када су му рекли: Видесмо Господа! „Док не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова нећу веровати”. (Јн. 20,35)
Од тог периода до данас, небројано њих се одрекло Бога из себи знаних разлога, или изразило сумњу рекавши; док не видим нећу веровати. А колико тога у свом животу нисмо видели, и опет верујемо на основу неких извештаја или доказа, а када је Бог у питању непрестано тражимо материјалне опипљиве доказе, а сам Спаситељ је рекао како се долази до Бога и Царства небеског.
„Уђите на уска врата; јер су широм врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата што воде у живот, и мало их је који га налазе”. (Мт.7,13-14)
