Теорија папства примењена у животу и историјском развоју старе Римске цркве одвела је ову помесну цркву далеко од васељенског православа (ортодоксије) и од јеванђелског начела, оне првобитне Цркве коју је Христос основао. Чак, и у случају да није било разних папских злоупотреба, сама та теорија по својој суштини је антијеванђелска. Када се томе дода велики број догматских, литургијских и канонских измена, као и доба раскола 14 – 15. век, време инквизицеје, све је то стварало једну неподношљиву духовну атмосферу.
Западно – европско друштво, које се налазило у крилу и под духовним вођством папства, осећало је потребу за једном радикалном, коренитом реформом. Са свих страна упућивани су захтеви за реформом Цркве, и тим поводом била су сазвана четири реформистичка сабора – у Пизи 1409. у Костанци 1414 – 1418. и у Базелу 1431 – 1438. али без успеха. Два истакнута римокатоличка владара, француски краљ Луј XII и Немачки цар Максимилијан I, против којих је Јулије II чак водио и рат, сазвали су 1511. године свеопшти сабор – опет у Пизи ради реформе Цркве, али је папа војском тај сабор растерао.
Против свих тих и таквих појава у Римокатоличкој цркви јављали су се повремено и протести учених теолога, као што је био Џон Виклиф професор Оксфордског универзитета у 14. веку, Јан Хус и Јероним Прашки и Јероним Савонарола, чувени проповедник из Фиренце.
То су били претходници реформације, али нису имали успеха. Џон Винклиф је морао напустити факултет и вратити се на парохију, док су Јан Хус, Јероним Прашки и Јероним Савонарола спаљени.
Монах доминиканског реда, Јован Тецел прихватио се свесрдно да проповеда и заговара потребу индулгенција. Но, он је то у околини Витенберга чинио тако безобзирно, скупљајући новац на један непримерен начин. Мартин Лутер, професор теологије на Универзитету у Витенбергу, видевши то, и видевши како се многи интелектуалци саблажавају, револтиран, не само против Тенцела него и против индулгенција уопште.
Том свом револту дао је израза тако, што је 31. октобра 1517. године написао 95 теза против злоупотреба са индулгенцијама и против слепог веровања у исте, па је те тезе прикуцао на врата дворског храма у Витенбергу позивајући свакога, ко је другачијег мишљења да му то у дискусији и докаже. Тиме је почела реформација из које се родио протестантизам. Тај датум се може узети као рођендан протестантизма. И заиста, у протестанским календарима он је означен као празник Реформације.
Како Мартин Лутер није хтео да се одрекне свог учења уз све молбе, а затим и претње, следило је његово прогонство. Од те казне спасио га је кнез Фридрих Мудри, непоколебљиви Лутеров пријатељ и присталица, који заповеди повереним људима да Лутера тајно одведу у замак Варбург. Ту је скривен извесно време провео под лажним именом Ритер Георг. Заштићен од прогонства, ту је он почео преводити Библију са оригинала на немачки језик, и разрађивао план о црквеној реформи као и систем свог теолошког учења.
Док је Лутер изводио реформацију у Немачкој, скоро истовремено појавила се реформација и у Швајцарској. Њен покретач био је Урлих Цвингли, а продужио је и довршио француски правник Жан Калвин. Присталице ових реформатора као и њихова заједница назива се Реформаторска црква. По своме учењу знатно је радикалнија од Лутерове реформе, па самим тим и удаљенија од римокатолицизма. Овај облик реформације заживео је у делу Швајцарске, у Француској и Енглеској, нарочито у Шкотској, а такође и у Угарској.
Трећа грана протестантизма појавила се у Енглеској. Покретач је био сам енглески краљ Хенри VIII. Незадовољан и разочаран одлуком папе да му не дозволи други брак, укинуо је манастире и одузео богата црквена имања. Хенри је задржао веру у седам светих тајни, као и римокатоличку мису, али без папе, према коме је имао строг однос.
Преображење Господње – 19. VIII По речима јеванђелисте Матеја: „Исус узе Петра, Јакова и Јована, брата његова и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. И гле јавише им се Мојсије и Илија који са њима говораху”. А Петар задивљен божанским сјајем и призором рече Исусу:„Господе, добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овде три сенице: Теби једну, једну Мојсију и једну Илији”. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и чу се глас из облака:„Ово је Син Мој љубљени који је по Мојој вољи. Њега слушајте”. (Мт.17,1-9) ове речи Оца небеског, нису само потврда да је Христос Син божји, него да је у Њему сва љубав, правда и истина. Зато Отац каже: Њега слушајте!
Тога дана, у свим нашим храмовима на крају литургије освећује се грожђе и остало воће, уз благодарност Богу за сва добра која нам дарује.
