Велика тајна о вечном и непролазном животу мучила је и мучи многе, у жељи да сазнањем допру до те тајанствене истине. Црква о тој вечној истини, и вечном и непролазном животу непрекидно говори.
Црква говори и подсећа своје вернике да је смисао наше вере у задобијању вечног и непролазног живота наш крајњи циљ, наше коначно станиште. Кроз Цркву се ништа не постиже сазнањем, него вером – а вера је живот са Христом и у Христу. Зато и кажемо: – Верујем, јер постоји Бог, и постојим ја, и свет око мене. Верујем јер сам живи део једног чудесног света који је изронио из вечности, унесен у бескрај и креће се ка Вечности. Дакле, само са вером ми хришћани долазимо до спознања истине.
Увођењем веронауке, и децу је, иако су мала, заинтересовао вечни живот, односно стање душе после смрти. Као вероучитеља 2003. године једна девојчица у Новим Козарцима из трећег разреда – која је повремено долазила јер није била наставно обавезна – упитала ме је: – „Оче Јоване, мене интересује какво је стање човека после смрти. Знам да постоји душа, и питала сам неколико њих, али ме нису задовољили одговором”. Морам признати да ме је питање веома изненадило, сматрајући да у том узрасту нису заинтересовани за ове теме.
Док је она још постављала питање, припремио сам одговор рекавши: „С обзиром на твој узраст, не знам да ли ћеш успети да схватиш моје објашњење, али прилагодићу га твом размишљању. Када спаваш, Слађо, да ли сањаш нешто”? „Да” – рекла је она. „Ето видиш, такво је отприлике стање душе по исходу. Док ти спаваш, твоје тело је у кревету и мирује, али духом ти си на другом месту – мозак репродукује многе догађаје и видимо многе особе и разна места.
У смртном часу и исходу душе, тело вечно мирује, док душа наставља вечно да живи. Где ће она наћи своје место покоја, то зависи од нас, како смо се у животу припремили, следећи веру нашу; као што се човек припрема за угодан живот кроз школу, образовање, квалитетан и поштен рад”.
Слушајући пажљиво, Слађа је кратко рекла: „Хвала Вам, сада ми је све јасно!”
По учењу богомудрих светих отаца, Господ је човеку по слободној вољи оставио да сам себи припреми живот, и овде и у вечности. Ко у овом животу живи са Богом – живеће и у оном вечном, а живети овде са Богом значи веровати у Бога и држати заповести Његове (Јн. 14,23). Живети овде без Бога значи: живети без вере и робовати своме телу и пролазним мртвим стварима, а то значи – изабрали смо вечну осуду, поручује Свети Иринеј Лионски.
Смрћу се назива тајанствено раздвајање душе од тела, при томе тело губи животну и животворну силу и предаје се трулежи, а душа остаје да живи сама у своме бестелесном бићу. Отуда се у Светом писму смрт назива одласком – исходом душе из тела, а мировањем тела спавањем.
У Откровењу је на врло јасан и очигледан начин показана и посведочена и смртност тела људског и бесмртност душе људске. Душа је бесмртна јер је боголика, јер је христолика, јер је саздана по обличју бесмртног Бога. Као бесмртан, дух се по смрти тела човековог враћа Богу који је дао.
Свака субота је посвећена нашим упокојенима, а у току године имамо установљено пет задушних дана када излазимо на гробље, палимо свеће и молимо се за покој њихових душа. И ове Митровске задушнице, задње у години, посвећене су свим нашим милим и драгим упокојенима.
Свети великомученик Димитрије – Митровдан – 8. новембар
Овај славни војник Христов рођен је у Солуну од добрих и благочестивих родитеља. Измољен од Бога као једино и дугоочекивано дете, однегован и васпитаван са великом пажњом. Отац му је био војвода Солуна, а кад је умро, христоборни цар Максимилијан поставио је младог Димитрија уместо оца за солунског војводу.
Посебно царево наређење односило се на прогон хришћана, али Димитрије је супротно наредби, чак јавно исповедао веру Христову. Кад је цар то сазнао, знајући шта га чека, Димитрије је разделио сав свој иметак и мирно ступио у тамницу спреман на страдање. У тамници му се јављао анђео Божји храбрећи га. После неколико дана, војници уђоше у тамницу и нађоше Димитрија на молитви и ту га избодоше копљима. Тело његово узеше хришћани и тајно чесно сахранише.
Недуго, над његовим моштима подигнута је мања црква да би касније илирски велможа Леонтије подигао велелепни храм у Солуну, где се и данас налазе његове свете мошти. Нема тога ко је ишао у Солун, а да није ушао у величанствени храм – Агиос Димитрос, како Грци кажу.
