„Безумник рече у свом срцу: нема Бога; покварише се и опоганише се у својим поступцима, нема тога који честито ради, нема ни једнога” (Пс. 13,1).
Богонадахнути псламопевац Давид, тако је размишљао и говорио о тим безумним људима још у Старом завету. А у Новом завету свети оци кажу: Онај ко тврди да „нема Бога” тиме не доказује да Бог заиста не постоји, него само о себи пружа уверење да он нема Бога, а тиме сведочи да са њим нешто није у реду, да му недостаје унутрашње духовно чуло којим се Бог осећа и види. Зато свети оци поручују:
Погрешно говориш да нема Бога. А правило ћеш рећи ако кажеш: немам Бога. Јер ти сам видиш да остали људи око тебе осећају Бога, него ти га немаш.
Погрешно говориш, као болесник који би рекао: нема здравља у свету. Он треба да каже и изложи истину; ја немам здравља.
Погрешно говориш, као слеп човек који би рекао; нема светлости у свету. Има светлости у свету, само је ти не видиш.
Погрешно говориш, као сиромах који би рекао: нема у свету пара, ни злата. Има пара, па и злата, само ти као сиромах немаш.
Исто тако погрешно говориш кад велиш: нема Бог! Јер оно што ти немаш, не значи да нико нема, ко те овласти да говориш у име целог света?
Ко ти даде право да своју болест приписујеш свима, и своју немаштину намећеш сваком? Признаш ли пак и кажеш: немам Бога, онда изговараш истину и износиш исповест. Јер било је изузетних људи који заиста немају Бога, али Бог њих има, и има их до последњег издисаја. Ако ли и на последњем издисају изјаве да немају Бога, онда ни Бог њих више нема.
Потврда о Богу говори и у филму – „Гроф Монте Кристо” где неправедно осуђени Дантес, у разговору са такође осуђеним утамниченим свештеником каже: Ја не верујем у Бога. Свештеник му смирено одговара: не мари, верује Он у тебе. Свештеник који је поред теологије, познавао филозофију, медицину, борилачке вештине, све то преноси на њега. Захваљујући свештенику, долази до слободе, великог богатства, па и изгубљене породице и на крају каже: Ипак је свештеник био у праву.
Када кажемо Бог – мислимо на Свету животворну и нераздељиву Тројицу у коју се крстмо. Велика је тајна Свете Тројице и у Њу човек својим умом не може да схвати. Блажени Августин много је размишљао и покушавао да схвати ову велику тајну, али узалуд.
Једног дана, шетајући морском обалом, он у свом размишљању спази једно дете које шкољком пресипа воду у ископану рупу у песку. Он застаде и упита га шта ради.
-Хоћу да преспем море у ову рупу. То је немогуће, рече Августин осмехујући се.
-Лакше је пресути цело море у ову рупу него схватити тајну Свете Тројице, одговори дете и нестаде. Светитељ је разумео да је то био анђео Божји упућен од Бога да га поучи.
Шта морамо знати о Богу? Бог се познаје кроз слушање заповести Његових и кроз извршење истих. Довољно ти је да знаш да је Пастир добар, да је положио душу своју за овце. То је граница богопознања.
Свети великомученик Георгије – Ђурђиц – 16. XI
Овога дана празнује се пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где је пострадао у време цара Диоклецијана. Његово мученичко страдање Црква молитвено обележава 6. маја по новом календару, када велики број наших верника прославља своју крсну славу.
Пред своју смрт, он умоли свога слугу да по страдању узме његово тело и пренесе га у Палестину, одакле му је мајка родом, и где је имао велико имање које је разделио сиромасима. Слуга тако и учини, а у време цара Константина би сазидан велелепни храм од стране побожних хришћана.
Приликом освећења тога храма, пренете су и мошти великомученика и положене у новоподигнути храм – посвећен њему. Безбројна чудеса догодила су се над светим моштима овог страдалника за веру Христову.
Црква се и овога дана молитвено сећа Светог Георгија и празнује, али и велики број православних верника у нашем народу, који прослављају овај догађај као своју крсну славу.
