Педесетдеветогодишњи незапослени КВ ливац од пунолетства до данас за спас људских живота подарио укупно 42 литре крви, забележивши чак 139 давања, а сопствено доброчинство објашњава констатацијом: „Нико не зна шта значи кап крви – док му не затреба”
Међу добитницима највиших признања Кикинде за достигнућа у 2017. години нашао се и Зоран Константинов. Похвалница је овом нашем суграђанину, незапосленом КВ ливцу, иначе предводнику садашњих добровољних давалаца крви, додељена за племенитост, коју непрекидно, већ четири деценије, исказује – с намером да још дуго не посустане и не стане.
Добри човек Зоран, изненађен и помало збуњен што је међу лауреатима Годишње награде, објашњава да је доброчинство неизоставни део његовог живота. Навика. И потреба, која га као, људско биће, испуњава и срце му весели. Тако је, појашњава, од малих ногу васпитаван у својој сиромашној и честитој радничкој породици. А када је давалаштво у питању, од Емила Татомира, којег памти старија генерација овдашњих циглара, ујака му, све је почело:
Ујак нам је у кући био узор, а већ је увелико био давалац крви– присећа се Зоран сопственог младалачког заноса и снажне потребе да се у најлепшем светлу искаже и такав друштву око себе прикаже. – Ујаковим стопама прво су кренула моја старија браћа Никола, Душан и Радован Татомиров. Сва тројица су до сада по 70-80 пута дали крв. Ја сам то први пут учинио када сам, с тек навршених 18 лета, у Ајдофчини, у Словенији, обукао сивомаслинасту униформу. Често се присетим тог судбоносног тренутка. И не могу да се не насмејем. Као да је јуче било. Преко разгласа касарне позову војнике да постану добровољни даваоци. Уз обећање да ће им се заузврат војни рок скратити за два дана. Ускомеша се војска. У трену се направи велики ред. Станем и ја у ту непрегледну колону. Баш се одужило чекање, јер је било више од хиљаду добровољаца. Таман да уђем у амбуланту, кад из ње, тетурајући се, изађе огроман младић. Сав онемоћао, држи се за подлактицу. Блед као крпа, колута очима. И онда паде, као клада. Премрем од страха. Скроз. Контам, кад је овај грмаљ клонуо, шта тек мени, ситном и мршуљку, следи.Има да свиснем. У трену се предомислим, па – тутањ у спаваоницу. Након извесног времена, нађе ме група другара. Заврћу рукав кошуље, куражно показујући место убода у вену. Задиркују ме што сам се удроњио. Некако ме смире и осоколе, па и убеде да се вратим у колону. И тако ја, уз њихову подршку, храбро дочекам тај судбоносни тренутак. Од тада, ево, 40 година се наниза. Као трен време прође. И даље нестрпљиво ишчекујем свако ново давање, да прођу та три месеца обавезне паузе. Силно ме радује сазнање да помажем некоме у невољи. Можда сам и допринео да се спасе нечији живот. Крвна група ми је нулта позитив, па одговара свакоме.
Зоран Константинов
Нашег саговорника, за дивно чудо, јер је превалио свашта преко леђа, здравље, као основни услов за давалаштво, изузетно служи. Још не помишља да стави тачку на хуману активност, која ће, нада се, потрајати барем још пет-шест година. С посебним разлогом хоће да до краја законског рока продужи каријеру даваоца:
Хоћу да премашим садашњи апсолутни рекорд од око 160 давања, који, незванично сам сазнао, држи један пензионисани радник „Тозе Марковића”. Морам то да учиним зарад сопственог задовољства, али и због мојих некадашњих саобораца хуманиста из Ливнице. Својевремено је, да знате, владало огромно, крајње позитивно, ривалство између нас ливничара и комшија из „Тозе”, не само у фудбалу, већ и у акцијашким активностима, у добровољном давалаштву крви… Буди ми се такво расположење, па хоћу да надмашим драгог колегу „тозовца”, којем, иначе, за велику хуманост коју је исказао, скидам капу.
Нико не зна шта значи кап крви док му она не затреба. Тако вели Зоран, појашњавајући смисао онога што чини. Сабира сопствени учинак. До сада је 139 пута дао крв, количински око 42 литре. Ако се зна да је у људском крвотоку од пет до шест литара најдрагоценије течности, онда се могу сагледати грандиозне контуре доброчинства нашег јунака.
Његовим стопама хуманости својевремено је, чим су се као јако млади узели, пошла је и супруга Илона. Ова дама, коју последњих година свакодневно виђамо за тезгом на пијаци у Микронасељу, док муштеријама нуди зелениш из остали робни арсенал из домаће радиности, око 20 пута уписала се у листу давалаца крви. Па се, на сугестију лекара, јер је тако здравствени билтен налагао, повукла.
Илона и Зоран свакодневни мир и спокој налазе подаље од града, на имању у појасу пристаништа. Уз лепу кућу на осами, коју су мукотрпно, искључиво сопственим рукама, годинама подизали, имају лепо уређен воћњак и плодоносну башту – прави рудник хране и витамина. Од плодова са тог „парчета” земље живе. Раде. Од јутра до мрака. Навикли на труд, па не кукају. Напротив. Обоје кажу да су задовољни. Ћерка Тања, запослена на ТВ „Рубину”, одавно се, након удаје, осамосталила. Имају и две прелепе и препаметне унуке четнаестогодишњу Вању и четири године млађу Наташу. Срећни људи, у правом смислу.
ЛИВАЧКА МУКА
Зоран Константинов, као веома млад, радни век започео је у погону „Темпер-лив” некадашњег металског гиганта ЛЖТК. Тежак ливачки посао обављао је, када се урачуна и бенефицирани стаж, око три десеније. И онда је, мимо своје воље, проглашен технолошким вишком. Та рана, како вели, нанета неправдом оних који су одлучивали ко ће радити, а ко ће бити послат кући, непреболна је.
И Илона је радила у Ливници. Две деценије. Као диспечер на радној машини. Па проглашена прекобројном. Обоје супружника су отприлике у исто време остали без радног места у фабрици, али се у годинама великог искушења које су уследиле, нису предавали. Радом и трудом надвладали су тешку кризу и немаштину. Данас, наглашавају, имају чиме да се подиче.
ВИШЕ ПАЖЊЕ И ПОШТОВАЊА
Констатинов указује на чињеницу да се интересовање за добровољно давалаштво крви из године у годину смањује. Због тога је на нивоу државе неопходно да се предузму одговарајуће мере популаризције како би се ситуација побољшала. Сматра да друштво према даоваоцима, кроз одређене повластице у здравственој заштити, треба да искаже веће поштовање. Нуди и конкретан предлог. Након 10 давања да се ослободе од партиципације, после 50 давања – да не плаћају медицинска помагала, након 75 – да џабе добију зубе, наочари и слично, а да након што 100 пута даjу крв да, у оквиру комплетног медицинског третмана, буду ослобођени плаћања – свега. Тај истанчанији осећај одговорности и бриге за племените утолико је потребнији и због чињенице да се ради о особама које су понајвише из сиромашнијих слојева становништва.
