Свете врлине личе на Јаковљеву лествицу, а грешне страсти на окове који су спали са Петра првоврховног апостола. Јер свете врлине, повезане једна са другом, узносе до неба онога који на небо жели да стигне. Страсти пак потискују једна другу, и све заједно вуку у пропаст. Зато и каже неразумни гнев, да је злопамћење једно од његове рођене деце.
Злопамћење је последица гнева, оно је чувар грехова, мржња на праведност, пропаст врлина, отров за душу, отуђење љубави, непријатно осећање у коме се са горком насладом ужива. Грех који не престаје вечито је будан, он је преступник закона Божјег, трајна злоба.
Ономе ко је стекао љубав, постало је страно да се гневи; а онај који гаји у себи непријатељска осећања задаје себи непотребне муке.
Успомена на Христова страдања лечи злопамћење, које се излаже силној срамоти пред Његовом светом трпељивошћу.
Почетак гордости је тамо где још увек тиња злопамћење а завршава се славољубље. Средина, то је ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање својих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору.
А крај, то је одбацивање Божје помоћи, уздање у сопствене снаге и моћи. Ова страст се често и радо храни благодарношћу, речима благодаре Богу, а мислима величају себе, попут оног фарисеја који каже:„Боже захваљујем ти …” (Лк.18,11)
Један старац, веома посвећен у тајне духовног живота, саветовао је охолог брата, а овај заслепљен рече:„ Опрости оче; ја нисам горд!” А мудри старац на то ће рећи:„Какав би ми јаснији доказ могао пружити о својој гордости, ако не тиме што кажеш: Ја нисам горд!” Таквима одговара покоравање и читање о надприродним подвизима светих отаца, као благодатни и једини лек оздрављења од опасне болести – гордост.
Већина гордих људи, заварава се све до краја живота уверењем да су бестрасни. Човеку кога је гордост уловила, само Господ може да помогне. Уколико се такав човек ослони на човека, не да неће бити користи, него ће утонути у најтежи облик грешне страсти – мржњу.
На ову погубну пошаст указао је сам Спаситељ својим ученицима пре свог страдања рекавши: „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света, него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет. Опомињите се речи коју вам рекох: није слуга већи од господара свога. Ако мене гонише и вас ће гонити; ако моју реч одржаше и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мога, јер не познају Онога који ме посла. Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој. Ко мрзи мене и Оца мога мрзи. Да не творих међу њима дела која нико други није творио, не би греха имали; а сад су и видели и омрзнули и мене и Оца мога. Али да се испуни реч написана у закону њихову: – Омрзнуше ме ни за што.” (Јн.15,18-25)
Да само Бог може очистити човека од грешних страсти може се видети у филму – Бен Хур.
Савременик Христа – јуда Бен Хур, на чудесан начин ослобађа се ропства, али се не ослобађа бескрајне мржње према Месали – човеку који је њега послао на галију, а мајку и сестру заточио. Када је јуда сазнао да су му мајка и сестра у Долини губаваца, једина нада му је Христос. Али на жалост, Спаситеља управо одводе на Голготу, и он креће за Њим, а мајка и сестра враћају се са његовом вереницом Естер у Долину губаваца.
У тренутку, када се на Голготи догађа највећа неправда у историји рода људског, Христос прашта и умире, земља се потресла, сунце се помрачило а гробови се отворише. У долини губаваца страх, а тада неверица. Мајка и њена ћерка схватају да су очишћене од губе. Јуда Бен Хур враћа се своме дому где га дочекује вереница озареног лица. Јуда тужан, али растерећено каже: Када је Он на крсту умирао,осетио сам како ми је мач извукао из руке одн. мржњу из срца.
Тада је бацио поглед и угледао мајку и сестру здраве и радосне. Чврст загрљај и бескрајна срећа коју Бог враћа у породицу Бен Хур.
Безбројно је примера, људског злопамћења, гордости и мржње. И данас је свет преплављен овим бесчашћем, и само нас Бог може спасити слепе и безумне мржње, и у срца наша уселити срећу радост.
